how to create your own site

посебна издања



Редакцију Посебних издања чине:


академик Десанка Ковачевић-Којић,

академик Драгољуб Живојиновић,  

др Петар В. Крестић,

др Недељко В. Радосављевић

и др Срђан Рудић, главни и одговорни уредник

Mobirise

Драгана Амедоски, Владета Петровић

ГРАДСКА НАСЕЉА КРУШЕВАЧКОГ САНЏАКА  (XV – XVI ВЕК)

2018, isbn 978-86-7743-133-4, ћир, 325 стр. 

У првој половини 15. века српска средњовековна држава је, можемо слободно рећи, достигла врхунац у урбанизацијским процесима. Тада су се на њеном простору јасно издвојили и паралелно постојали различити типови градова. Градска насеља која су предмет ове књиге налазила су се на југу континенталног дела Српске деспотовине. На овој територији ће, након османских освајања, бити формиран Крушевачки санџак, а средњовековне урбане целине ће од средине 15. до краја 16. века попримити све одлике новог типа
балканског османског града.
Османско освајање Балкана донело је дубоке промене у положају, природи и улози градова на том подручју. Доласком Турака балкански градови су ушли у сферу левантске цивилизације. Османско царство је спроводило дугорочну и осмишљену политику урбанизације. Градови су представљали главни ослонац државе, поготово на Балкану где су већину становништва чинили хришћани.
Нове политичке околности за један део насеља означиће почетак вишедеценијског периода транзиције, док ће, с друге стране, условити престанак живота значајног броја утврђења. Живот је настављен само у оним подграђима која су у међувремену прерасла у трговинске и привредне центре. Брз продор ка северу и померање границе Османског царства преко Саве и Дунава значио је и крај за многа утврђења карактеристична за српско феудално друштво.
Градска насеља која су преживела овај период трансформације балканског простора развијаће се и живети новим животом карактеристичним за градска насеља Османског царства. У њима ће се, уз старе, формирати нови просторни и друштвени маркери, од којих ће се неки очувати и заједно са својим вишезначним функцијама одржати све до формирања нововековне српске државе.
У периоду од оснивања па до краја 16. века Крушевачки санџак се простирао на територији данашње централне и југоисточне Србије. Крушевац је задржао положај регионалног центра и као такав одређен за седиште османске администрације на освојеном подручју. Османлије су у Крушевац, много пре него што су сасвим освојили ове територије, довели своју посаду којој су давали плату или тимаре у унутрашњости царства. Пределе у близини заузетих градова, које су у међувремену заузели, разделили су у тимаре градској посади, активним борцима, османским досељеницима, ситним спахијама. Као и на другим тек освојеним територијама у Анадолији и Румелији, и овде је првобитно успостављен неки облик привремене војне управе, односно крајиште. Крајишта су била подељена на вилајете. У другој половини 15. века израз вилајет је подразумевао територију и људе у нечијој власти и управи, дакле не област у географском смислу речи. Од средине 15. века санџаци постају главне војне и територијално-административне јединице Царства. То је време када се у изворима први пут помиње и Крушевачки санџак.
Почетком 16. века Крушевачки санџак је био издељен на мање територијалне јединице – нахије. Сачињавале су га нахије: Крушевац, Петрус, Козник, Бован, Прокупље, Куршумлија, Дубочица, Пољаница и Изморник, док су у периоду између 1530. и 1536. формиране и Загрлата и Кислина. Ову територијалну и дминистративну поделу задржаће све до османско-аустријског рата, који ће се завршити у Пожаревцу 1718. године и довести до значајних промена у Србији и на нашем простору.
У топографији градова јасно су се издвајале две целине – утврђење и цивилно насеље. Већина фортификационих објеката је представљала наслеђе из претходне епохе. Најстарији српски утврђени градови највероватније су испрва били, заправо, војничке
тврђаве, изразито одбрамбеног карактера, без цивилног насеља. Тек у 14. веку у Србији је започела интензивнија градитељска делатност. У почетку је она углавном следила традиције војне архитектуре из ранијих периода. Интензивирањем градитељске делатности средином 14. века, наступају и суштинске промене у обликовању средњовековног града. У измењеним околностима непосредне војне опасности, у одбрану је морало да се укључи и цивилно становништво, што је довело до појаве утврђених насеља, која су ушла у састав тврђаве и са њим су представљала јединствену целину. Тада се око већих тврђава, развијају шира или ужа подграђа, са кућама за становање и другим јавним грађевинама. Подграђа су била центри привредног живота, трговачке и занатске делатности и у њима је живела већина градског становништва. Овај процес урбанизације, чију су окосницу чинила упоришта власти, доживео је врхунац у првој половини 15. века, када су скоро сви важнији српски градови имали своја подграђа.

Mobirise

Биљана Вучетић

БОГДАН РАДЕНКОВИЋ (1874 – 1917) 
Судбина једног  српског националисте

2018, isbn 978-86-7743-123-5, ћир, 355 стр. 

Неке биографије се пишу саме од себе. Углавном су то животописи јавних личности, чији су поступци документовани разноврсним сведочењима. Често је биографима олакшан посао јер постоје мемоари, дневници или личне белешке њихових јунака. Али како написати биографију личности практично непознате јавности, чија је делатност била обавијена велом тајни, а подаци о њој скривени чак и од сарадника?
Име Богдана Раденковића (1874–1917) до недавно се ретко сусретало у историографији. Одредница у Народној енци­кло­педији Станоја Станојевића из 1928. године, описује га као националног радника и председника Српске просветне органи­за­ције у Турској. Школу је похађао у Косовској Митровици, Богословију у Призрену, а Лицеј у цариградском Галата Сарају. Службовао је у Цариграду и Скопљу. Од 1904. године се налазио на челу Српске четничке организације у Турској. За своју активност у организовању чета је осуђен, па затим помилован од стране турског ванредног суда. У доба Младотурске револуције, прилагодио се новим законима, и постао председник прве српске политичке партије у Османском царству – Српске демократске лиге. Учествовао је у Балканском рату, а након тога службовао у Министарству иностраних дела Краљевине Србије. Био је један од оснивача организације Уједињење или смрт. Умро је у Солуну, након што је осуђен на процесу против чланова те тајне организације, познате као Црна рука. Раденковић је био цењен као најпаметнији човек свога доба међу Србима под Турском, навео је писац енциклопедијске одреднице, и сам учесник српске четничке акције. Његова памет и пожртвовање донели су му положај председника организације отоманских Срба, а „његова преданост народном послу стекла му је познато име и пријатеље у круговима националиста широм Словенског Југа”. 
Посебност биографије Богдана Раденковића огледа се у томе што представља прави отисак времена ком је припадао. Ток његовог живота се јасно подудара са развојем и ширењем српских националних идеја у Османском царству, и са свим најважнијим догађајима који су то обележили. Живот Богдана Раденковића је права слика српске пропаганде у Турској од првих година XX века, па све до 1917. године, почевши од његовог школовања, студирања, професорског рада, преко водеће улоге у револуционарној акцији, организацији српског народа у Османском царству, његовог замонашења за љубав и службу Србији, учествовања у Балканском рату, па до смрти на Солунском процесу. Портрет који данас видимо био је скривен пред савременицима и бројним сарадницима. Турске власти су га наслућивале у контурама, али су неуспешно покушавале јасно да га уобличе. Може се без оклевања рећи – Богдан Раденковић је био тајни агент Краљевине Србије у Османском царству. Његову судбину су од првих школских дана одређивале делатности Политичко-просветног одељења српског Министарства иностраних дела, а он је чини се, своју судбину мирно прихватао.
Простор Раденковићевог деловања биле су Стара Србија и Македонија. У Старој Србији се родио, а у Македонији је живео и радио. Појам Стара Србија почео је да се употребљава у XIX веку за територије које су припадале српској средњовековној држави, а налазиле су се под османском влашћу. Стара Србија се у XIX веку означавала као историјска српска област јужно од линије Нова Варош – Ниш – Пирот, источно од линије Нова Варош – Пријепоље – Бијело Поље – Васојевићи – Пећ – Дечани – Ђаковица – Призрен – Дебар и западно од црте коју је тешко утврдити, од Ћустендила до Пирота. Стара Србија се простирала северно, а Македонија јужно од линије Дебар – Прилеп – Велес – Кратово – Ћустендил. Након Берлинског конгреса 1878. године, у српским политичким и научним круговима владало је мишљење да Стара Србија обухвата Косовски вилајет и северне делове Битољског и Скадарског вилајета, а Македонија (или Маћедонија) крајеве јужно од Скопског санџака. Термин Македонија на овом месту употребљавамо према дефиницији Јована Цвијића, јер су његови радови имали знатан утицај како на савременике, тако и на читаве генерације историчара. Цвијић је 1906. године написао да граница Македоније почиње јужно од Скопља и обухвата доњи ток реке Вардар, области западно до Охридског језера и источно до реке Струме.

Mobirise

Владимир Јовановић, Александра Вулетић, Момир Самарџић
НАЛИЧЈА МОДЕРНИЗАЦИЈЕ
Српска држава и друштво у време стицања независности

2017, isbn 978-86-7743-126-6, ћир, 505 стр. 

Десетог августа 1878, на рођендан кнеза Милана Обреновића, формално је прокламована независност Кнежевине Србије, извојевана у ратовима против Османског царства 1876‒1878. „Рано топ пуче с града, зазвонише звона у свим црквама“, записао је у свом дневнику тога дана књижевник Милан Ђ. Милићевић. Топовски плотуни с Калемегданске тврђаве симболично су означили крај једног раздобља у историји нововековне Србије, раздобља изградње државе и борбе за издвајање из оквира Османског царства и међународно признање независности, као њен најзначајнији спољнополитички успех у 19. веку. Како ондашња политичка елита, тако и каснија историографија, стицање независности посматрали су не само као преломни тренутак у политичкој историји, већ и као неопходну претпоставку свеобухватног привредног, друштвеног и културног развоја. Међутим, при указивању на вишеструки значај који је стицање независности имало за српску државу и друштво, често се губи из вида да су могућности развоја суштински биле условљене постојећом околностима. Тим околностима, односно структурним претпоставкама државног, друштвеног и привредног развоја Србије у време њене афирмације као независне државе, бави се ова књига.
Зашто модернизација? И зашто наличја? Полазећи од тезе Јиргена Коке да је „аналитичка употребљивост концепата који не искључују готово ништа малена“, те да „наши концепти не треба да буду свеобухватни, већ прецизни“ или, другим речима, ако је свака врста промене условљене спољашњим утицајем модернизација, онда и сам појам долази у питање, прихватљивом сматрамо свеобухватну дефи­ницију Алберта Мартинелија према којој је модернизација „специфични скуп друштвених, економских, политичких и културних промена широког опсега који је обележио светску историју последњих двеста година и који води порекло из двоструке револуције (економско-друштвене и политичко-културне) друге половине XVIII века; то је у начелу глобални процес у двоструком смислу, јер укључује све видове обухваћених друштава и јер се из свог примарног центра, Западне Европе, прогресивно шири на читави свет“. Појам модернизације, као и процес који он описује, потребно је посматрати исторично, уз подразумевање различитих географских, привредних, политичких и културних контекста који условљавају начин и динамику рецепције спољашњих утицаја, при чему су историјска искуства претходна два века показала „да се промене које предводе технологија и тржиште намећу на једнообразнији начин у различитим контекстима, док се много више разликују културни, политички и институционални одговори“. Савремене теорије друштвеног развоја подразумевају да једнообразни одговори на модернизацијске подстицаје не постоје, већ да је начин на који ће свако друштво одговорити условљен постојећим, историјски формираним, социјалним и културним обрасцима и владајућим политичким системом, те да ће резултат трансформације бити специфичан одраз интеракције новог и затеченог, који ће суштински одредити и даљи ток и брзину унутрашњих промена.
Избегавајући есхатолошку интенцију западне модернизацијске парадигме, неопходно је истаћи да је развој модерне српске државе у 19. веку немогуће промишљати без подразумевајућег значаја који на државу и друштво – схваћених као једно у складу са познокамерали­стичким обрасцима према којима је и српска држава организована у првим деценијама свог постојања, услед великог утицаја образованих правника Срба из Хабзбуршке монархије – врше утицаји који долазе с европског запада, па и његове географски најближе еманације, Хабзбуршке монархије. Политичке елите европског југоистока које су тежиле стварању сопствених националних држава изван оквира Османског царства, у свом настојању да их развијају сагласно западним модернизацијским обрасцима, биле су принуђене да покушају да у врло кратком временском року спроведу процес трансформације кроз који су западноевропске државе пролазиле од почетака раног модерног доба. Српска држава 19. века пролазила је на тај начин упоредо, с једне стране, кроз процесе политичке, привредне и друштвене трансформације, док се с друге стране одвијао процес изградње националне државе и конструкције новог облика колективног идентитета – националног, утемељеног на етничким идентитетима предмодерних заједница, водећи ка преображају демотске етније у политичку нацију који се одвијао упоредо с процесом изградње државе, односно с појавом свести о неопходности њеног територијалног проширења, јер нација и њена држава су структуре које теже међусобној конгруентности.
Усмереним ка анализи утицаја породичне задруде, истраживачима је из фокуса измакло наглашавање неопходности посматрања српског друштва као сељачког друштва, обликованог деловањем разноврсних историјских, друштвених, привредних околности које су дефинисале његову специфичност, а посебно често истицану изразито егалитарну социјалну структуру. Управо специфичности развојног пута српске модерне државе, с фокусом на раздобље у којем она стиче државну независност, те дистинкција између понуђених образаца и постојеће праксе, који говоре о њиховој рецепцији, суштина су нашег покушаја разумевања динамике и рецепције процеса модернизације које, помало еуфемистично, називамо њеним наличјима.

Mobirise

Биљана Стојић

ФРАНЦУСКА И БАЛКАНСКИ РАТОВИ (1912–1913)

2017, isbn 978-86-7743-127-3, ћир, 498 стр. 

Балкански ратови, вођени од октобра 1912. до августа 1913. године, били су догађај од изузетне, ако не и пресудне важности за политичко сазревање балканских народа. Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора су се по први пут у својој историји ујединиле око заједничког циља ‒ потпуног и трајног истискивања Османског царства са Балканског полуострва. Повезане билатералним споразумима ове четири државе су за неколико месеци војне и дипломатске кампање, ослобођењем сународника у Тракији, Македонији, Епиру, на Косову и Метохији и у Рашкој области, заокружиле свој државотворно-национални развој, и успеле да се макар на кратко, наметну европским силама као равноправни партнери на међународној политичкој сцени.
За констелацију снага међу великим силама и њихове међусобне односе два балканска рата били су мање судбоносни, али, опет, врло важни догађаји. Још је савременик Габријел Аното приметио да су балкански ратови „вођени руком малих сила, али главом великих“, чиме је јасно подвукао умешаност великих сила у њихов ток, ако не на војном плану, онда у разрешењу бројних криза које су ратови проузроковали. Балкански ратови су држали Европу на ивици рата пуних десет месеци, затегли до тачке пуцања односе унутар и између два блока великих сила, увели Европу у завршну фазу трке за наоружањем и, најважније, најавили скори обрачун великих сила до кога је дошло непуних годину дана касније. Не без разлога, Жан Жорес је опомињао савременике да рат на Балкану треба схватити као „генералну пробу за свеопшти сукоб“.
Ипак, ако се у војном погледу и могу назвати „генералном пробом“, у домену дипломатије балкански ратови представљају узоран модел сарадње и компромиса. У балканским ратовима свих шест великих сила показале су способност да државничке и уско националне интересе оставе по страни и зарад очувања општег мира учине уступке за своје „ривале“. Посматрано из угла европске дипломатије, балкански ратови су били успех великих сила које су, уместо на бојном пољу, излаз из свих проблема пронашле за преговарачким столом кроз механизме старог концерта великих сила.
Поред докумената, мемоарских студија и литературе трудили смо се да не запостављамо ни француску јавност, чији се ставови нису увек поклапали са званичном политиком. Анализирање новинских чланака пружилo је нашем истраживању већу разноврсност погледа. За потребе овог рада анализирали смо неколико најутицајнијих француских листова, као и известан број домаћих дневних новина. Трудили смо се да не запоставимо ни чланке који су се на тему балканских ратова појављивали у недељним и месечним ревијама. Од француских дневних листова и часописа користили смо Le Temps, Le Figaro, Le Petit Journal, Journal des Débats Revue des deux Mondes, Revue d’artillerie итд. Праћење француске штампе је у великој мери било олакшано захваљујући сајту Националне библиотеке Француске (Gallica – la Bibliothèque numérique de la Bibliothèque nationale de France et de ses partenaires). За преглед остале иностране штампе ослонили смо се на новинске исечке секције Пресбиро која је функционисала у оквиру српског Министарства иностраних дела, и која се данас чува у Архиву Србије. Осим страних, пратили смо писање српских листова Политике, Пијемонта и Самоуправе. Званични радикалски лист Самоуправа се није убрајао у ред најчитанијих листова у Србији, али је за нас био од значаја јер му је француско посланство у Београду поклањало велику пажњу. Посланик Деко је Самоуправу сматрао званичним владиним листом, и на основу њеног писања често је током 1912. и 1913. године изводио закључке о политици Николе Пашића и његове владе, писао своје извештаје, чак је и преводио поједине чланке и у интегралном облику их достављао Министарству спољних послова Француске. Значајан увид у то како је функционисала јавност у Француској и које ставове је подржавала пружиле су нам хартије Гргура Јакшића, похрањене на одељењу Посебних фондова Народне библиотеке Србије. Јакшић је током 1912. и 1913. године био ангажован од стране Србије да заступа српске интересе у француском јавном мњењу и одржава добре односе са тамошњим интелектуалним круговима са којима је развио добре везе у време својих студија. Осим листова из Србије за потребе рада анализирали смо писање црногорског листа Глас Црногорца.
Теми каква је Француска и балкански ратови истраживачки се може приступити са различитих методолошких аспеката. Ми смо имали на уму речи француског историчара Жан-Батиста Дирозела да „историчар није обични сакупљач чињеница: већ је његова улога да бира између важног и мање важног“. У средишту нашег истраживања је Француска, те је наш примарни задатак био да сместимо интересе француске државе у контекст самих балканских ратова, али и ширих политичких дешавања на Балкану и у Европи током 1912. и 1913. године. Деловању и политици осталих великих сила посвећена је онолика пажња колику им је у датом
тренутку придавала Француска. Но, будући да је свеукупна активност Француске током балканских ратова била тесно повезана и испреплетена са делатношћу других сила, истраживање ове студије превазилази границе једностраног виђења догађаја само једне велике силе.

Mobirise
Mobirise

Ивана Коматина

ЦРКВА И ДРЖАВА У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА ОД XI ДО XIII ВЕКА

2016, isbn 978-86-7743-113-6, ћир, 466 стр.

Из увода:

У монографији Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века обрађује се однос и међусобна условљеност цркве и државе на подручју српских земаља у периоду од XI до XIII века. Термин црква се односи како на правоверне, канонски и историјски утемељене црквене организације (православну и римокатоличку) тако и на канонски непризнате јеретичке покрете и заједнице. Под термином држава подразумева се сваки облик државне власти која је у датом хронолошком оквиру деловала на простору српских земаља и утицала на црквене прилике. Дакле, посматра се пре свега непосредна власт над одређеном територијом, али се узимају у обзир и ситуације у којима она делује као подређена и некој другој, врховној, власти. То укључује непосредну и посредну византијску власт у српским земљама, дукљанску државу, државу српских великих жупана и краљева, босанских банова, хумских кнежева, као и утицај страних држава, пре свега Дубровника, Млетака, Угарске и Бугарске.
Однос цркве и државе у поменутом раздобљу испољава се на више различитих нивоа: кроз утицај државе на образовање црквених седишта и опсег њихове јурисдикције (нпр. бугарске цркве, Барске архиепископије, Српске архиепископије), или пак кроз њен утицај на институционализовање јеретичког покрета, какав је био случај у Босни; кроз утицај државе на верске прилике, као и на културну делатност унутар цркве. С друге стране, црква је често утицала на спољно политичку оријентацију владара, али је исто тако црква, нпр. православна и римокатоличка, делила државу, или пак читаво поднебље, у верском погледу. Ипак, осим истраживања тих појава, у књизи се посматра и узајамни утицај православних, римокатоличких и јеретичких центара који су постојали мимо домашаја државне политике.
Територија на којој се посматра однос цркве и државе ограничена је на простор српских земаља: Србију, Дукљу, Травунију, Хум и Босну, а раздобље у коме се тај однос посматра на време од XI до XIII века. У овој монографији се стога догађаји на сваком од поменутих простора обрађују као посебна географско–хронолошка целина. Период истраживања је ограничен на речено раздобље, уз неизоставан преглед ранијих догађаја који су директно утицали на потоње (римска администартивна и црквена организација, долазак Словена, њихова христијанизација и обликовање нових политичких и црквених оквира).
За доњу хронолошку границу узет је XI век. Управо тада почиње реорганизација византијске власти на Балкану и интензивнија борба Срба за стварање самосталних држава. Са друге стране, у верском смислу је то период када бугарска црква, оличена у Охридској архиепископији, налази своје место у новом византијском поретку на Балкану, али и време појачаног деловања јеретичких заједница на Балкану, као и првих посведочених (фалсификованих или не) аката, која отварају сукоб барске и дубровачке цркве. Горња хронолошка граница којом је тема ограничена јесте XIII век. Будући да се прати више црквених и политичких оквира тешко је пронаћи заједничку, прецизну хронолошку границу. Стога се, у унутрашњости Србије, процеси прате до 1282–1299. г. када су границе јурисдикције Српске архиепископије, која је утемељена 1219. г., знатно проширене; дуготрајни спор дубровачке и барске цркве у Приморју окончан је 1255. г., а нови спор, Бара и Котора, око јурисдикције над католицима у залеђу, настаје убрзо, али ће он обележити тек наредни век, те ће се само дати благи осврт на његове почетке; у Босни су јеретици превладали над католичком црквом, те се босански епископ морао повући у Угарску средином XIII века (Ђаково, дан. Славонија), док једини легитимни представници католичке цркве у Босни од 1291. г. постају фрањевци, наместо доминиканаца. Дакле, до краја XIII века процеси започети у претходна два столећа добијају свој епилог и стање које је тиме успостављено опстаће до краја средњег века.

Mobirise

Бојана Миљковић Катић

ПОЉОПРИВРЕДА КНЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ (1834-1867)

2014, isbn 978-86-7743-106-8, ћир, 383 стр.

Излагање привредних тема, нарочито оних везаних за развој пољопривреде пре увођења механизације и индустријализације, најчешће не прате чврсто одређене хронолошке границе, јер је развој ове привредне гране у тим условима спор, а промене у начину привређивања, културама, приносима или развоју постају видљиве тек после дужег времена. Пољопривреда Кнежевине Србије (1834-1867) ипак има чврсте хронолошке границе. Њих је наметнула грађа и концепција ове књиге. Наиме, циљ овог рада био је да се систематизују постојећа знања и анализирају привредне активности у пољопривреди Кнежевине Србије током прве половине ХIХ века, али и да се у највећој могућој мери утврде и прикажу промене и кретања у привредним процесима, односно да се уоче развојни трендови и брзина промена. Тако постављен циљ претпостављао је постојање и анализирање систематских података о стању ове делатности на целој државној територији. Њих су могли да пруже само пописи пољопривредних површина, култура или сточног фонда.
...
Пољопривреда је привредна грана којом се бавио највећи део становништва Кнежевине Србије током прве половине XIX века. Упркос томе, она представља мало истражен сегмент привредног живота земље, вероватно стога што подаци о привреди сеоског становништва нису у довољној мери интересовали државну власт, па је у архивима сачувано релативно мало и углавном расутих, па и успутних података о привредном животу на селу. Ипак, државна власт се у довољној мери интересовала за сеоску привреду и становништво да би прикупљала систематске податке о том становништву и његовој делатности, чиме је омогућен и увид у промене настале у различитим гранама пољопривреде.
Систематски подаци о стању земљорадње, односно о пољопривредним површинама, прикупљени су, као што је поменуто, још за прве владавине кнеза Милоша Обреновића, када су приликом пописа становништва 1834. године пописане и површине под њивама, ливадама и виноградима, као и број стабала шљива сваког домаћинства. Мали део пописних књига сачуван је до данас и омогућава да се изврше детаљне анализе величине и структуре приватних поседа по домаћинствима и насељима и да се они упореде с касније прикупљеним подацима о привреди сеоског становништва. На основу података прикупљених 1834. године могуће је утврдити колики је део земљишта био обрађен и каква је била структура обрађених површина и величина приватног земљишног поседа.
О обрадивим површинама прикупљени су систематски подаци и 1862/3. године, такође приликом пописа становништва. Тада су, поред непокретности у грађевинама, пописане површине свих честица земље у приватном власништву појединог домаћинства и исказана њихова вредност у аустријским дукатима. Међутим, ни сумарни ни детаљни попис тада није сачињен и објављен, а велики део пописних књига је изгубљен. Стога овај попис може да послужи за процену регионалног економског развоја у областима за које су сачуване пописне књиге из 1834. и 1862/63. године. Тек попис површина под усевима из 1867. године, објављен по насељима за целу земљу, пружа систематске податке о степену развијености земљорадње. Будући да је конципиран тако да бележи усеве, а не врсте земљишта, могуће га је само делимично упоређивати са пописом из 1834. године, тако да слика стања и развоја земљорадње током прве половине XIX века ипак не може да буде потпуна.
Будући да приликом првих пописа становништва нису прикупљани подаци о сточном фонду, систематских података о сточарству мање је него података о земљорадњи. Тек 1846/47. године прикупљени су први пут колико-толико систематски подаци о сточном фонду појединих насеља. Прикупљале су их среске и окружне старешине и слале као посебне извештаје Министарству финансија, али никада нису објављени, а касније се престало и са њиховим прикупљањем. На основу увида у сачуване извештаје, стиче се утисак да су вршене процене, а не попис сточног фонда, мада је тешко тај утисак проверити. Комплетан сточни фонд Кнежевине Србије пописан је 1859. године. Сумарни резултати овог пописа објављени су по окрузима уз попис стоке из 1866. године. Међутим, пописне књиге из 1859. године, које садрже податке о сточном фонду појединачног домаћинства, па пружају увид у квалитет и структуру сточног фонда, сачуване су само фрагментарно (за неколико округа, при чему у скоро свим окрузима недостаје попис понеког среза). Стога основни извор за процену досегнутог степена развоја сточарства у Кнежевини Србији током прве половине ХIХ века представља попис стоке из 1866. године. Он је објављен по насељима и детаљно бележи врсте стоке по полу и узрасту (коњи, говеда, свиње, овце, козе), као и број кошница, кола и плугова, односно ралица.
Попис из 1866. и сачуване пописне књиге из 1859. године омогућавају компаративне анализе сточног фонда педесетих и шездесетих година XIX века за целу земљу. Тефтери, којима су евидентиране феудалне обавезе сеоског становништва од стоке (чибук на овце и козе; жировница и нагоница за свиње; давања од кошнице, односно меда и слично) омогућавају да се анализира и стање у сточарству тридесетих година истога века. На тај начин, упоредном анализом података за села и области за која су сачувани и тефтери и каснији пописи, може се стећи увид у регионални развој сточарства током целе прве половине века и на основу њега проценити стање у сточарству Кнежевине Србије 

Mobirise

Tibor Živković, Dejan Crnčević, Dejan Bulić, Vladeta Petrović,
Irena Cvijanović, Bojana Radovanović

THE WORLD OF THE SLAVS
Studies on the East, West and South Slavs: Civitas, Oppidas, Villas and Archeological Evidence (7th to 11th Centuries AD)

2014, isbn 978-86-7743-104-4, ћир, 468 стр.

from PREFACE

This study is an attempt to give an insight into some aspects of Slavic civilization that flourished in vast territories of Europe during Early Middle Ages. Through the examination of cross-regional similarities and differences the authors described concepts of space amongst various Slavic tribes. Their different experiences, historical heritage and social development related to distinct territories, resulted in a very complex perception of individual and public, or urban and rural space. The neat fabric of antique organization of space marked the concepts of confrontation or coexistence of various spatial layers in the territories occupied by South Slaves. In the same time, vast areas of East European wild habitats conditioned specific way of building, space organization and living. Following the above-mentioned approaches, as well as the specificity of studied written records and physical remains, this book is divided into following chapters: The Urban Landscape of Early Medieval Slavic Principalities in the Territories of the Former Praefectura Illyricum and in the Province od Dalmatia (ca. 610 - 950) (written by Tibor Živković), The Architecture of Cathedral Churches on the Eastern Adriatic Coast at the Time of the First Principalities of South Slavs (9th – 11th Centuries) (written by Dejan Crnčević), The Fortifications of the Late Antiquity and the Early Byzantine Period on the Later Territory of the South-Slavic Principalities, and Their Re-occupation (written by Dejan Bulić), Terrestrial Communications in the Late Antiquity and the Early Middle Ages in the Western Part of the Balkan Peninsula (written by Vladeta Petrović), Тhe Typology of Early Medieval Settlements in Bohemia, Poland and Russia
(written by Irena Cvijanović), and The Typology of Slavic Settlements in Central Europe in the Middle Ages According to Latin Sources (9th – 12th Centuries) (written by Bojana Radovanović).
...
This book represents one of the results of the scientific project Ethnogenesis of Serbs in the Middle Ages: Comparative analysis of the historical and cultural heritage, genetic material and artefacts of material
culture from the viewpoint of analytical chemistry (Etnogeneza Srba u srednjem veku: Uporedna analiza istorijsko-kulturnog nasleđa, genetičkog materijala i predmeta materijalne kulture sa aspekta analitičke hemije) founded by Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia. Studying archeological evidences (physical remains of various settlements – civitas, oppidas, villas, as well as traces of traffic routes) and different written records gave insight into the historical and spatial changes that took place during the Early Middle Ages. The next step is to place these results into the context of genetic and anthropological indicators.

Mobirise

Владимир Јовановић

ТАЈНА ПОЛИЦИЈА КНЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ 
(Политичко насиље и управљачке стратегије у Србији 19. века)

2012, isbn 978-86-7743-101-3, ћир, 185 стр.

Из закључка:

Насиље у својим различитим облицима, обележје је српске политичке културе током читавог 19. века. Убиство у име поретка које је већ Карађорђе користио у ванредним приликама, постало је временом основно средство којим је кнез Милош крчио пут ка апсолутној моћи. Уколико тaјна полиција никада није формално уздигнута на ниво званичне институције у Кнежевини Србији, њено постојање ипак је сасвим несумњиво. Разноврсни облици притисака на противнике режима, неразјашњена политичка убиства, као и честе смене у врху власти, свргавања једних и уздизања других владара у Србији, блиско су везани за деловање тајне полиције.
Насиље над противником већ на самом почетку 19. века постаје легитимно средство одбране. Странци, скитнице и становници великих вароши, попут Београда, постају први сумњивци у државама којима управљају Карађорђе и кнез Милош. Њихови полицијски органи у урбаним срединама, представљају претечу касније политичке полиције. Настанак безбедносних структура које су пратиле саму природу политичке власти и прилагођавале се новим облицима опасности, сведочи о виталности и бруталности читавог државног механизма. Калеидоскоп управљачких стратегија у Србији 19. века, показује врло динамичан развој. Од аутохтоних облика самодржавља вожда Карађорђа, преко развијене аутократије Милоша Обреновића, све до полицијске државе уставобранитеља, засноване на стабилним бирократским основама.
Упркос несумњивих достигнућа, самодржавни концепт у Србији имао је значајних ограничења и слабости. Самодржавље, као вечити и недостижни идеал свих монарха из династије Обреновића, било је потпуно неодрживо. Већ је судбина кнеза Милоша, првог и највећег у низу владара из владарске куће Обреновића, најавила исход сличних покушаја. Максималних захтева у о односу на појединца, сама власт била је изнутра подривена потајним ратом између кључних фигура сваког поретка. Поље унутрашњег сукоба које је слабило саму монархијску власт остављено је отвореном, услед немогућности постизања складног односа између владара и његових званичника.
Немилостив и непажљив према људима из врха власти, кнез Милош је изгубио наклоност, а затим и ауторитет код потчињених. Зато је током последњих година своје управе био ограничен у власти, затим свргнут и прогнат из земље. Његова судбина показала је да међусобно уважавање између монарха и високих технократа мора постојати, јер од њега зависи сигурност поретка. Међутим, уврежено мишљење да се политичка власт у Србији конзумира без остатка или се губи, водила је радикализацији сукоба. Кнежево посезање за крајњим средствима и злоупотреба инструмента ране безбедносне политике, изазива скривено гнушање и компромитује саму власт.
Осим кнеза Милоша чија је деспотска управа успешно сламала отпор, сваки од три потоња наследника престола из редова Обреновића био је изложен гневу обичног грађанина. Карактеристично је да је мржња појединаца од 1868. године бивала чешће усмерена ка владару, него према политички одговорним министрима. Пораз апсолутизма и увођење популистичких метода управе, током година намесничког режима, означили су почетак једног новог доба у политичкој историји Србије. Преотимајући популарност монарсима, демагози унутар политичке елите нудили су за нијансу слободније и правичније друштво, као моћан покретач маса.
...
Систем државне безбедности, садржан у тајној полицији Кнежевине Србије, представљао је заправо моћно оружје којим су вешто руковали само одлучни. Попут оштре двогубе секире, тајна полиција у рукама јаког монарха представљала је темељ ауторитета личне власти. Међутим, у рукама неумешних владара тајна полиција представљала је претњу по сам поредак, стварајући само лажан осећај сигурности. Трагична судбина Михаила Обреновића, 1868. године, можда на најбољи начин илуструје тај парадокс. Једном стављена у погон, државна машина којом више не управља сам монарх непосредно, већ политичке фигуре у позадини режима, означиће нову епоху у историји тајне полиције у Србији.
. . .
Као и код других европских држава са богатом традицијом политичког насиља, нестабилност поретка и стално гложење у врху власти, представљали су сасвим очекиване последице. Упркос значајног неслагања у самом концепту управе, тајна полиција намесничког режима представљала је последњу реч безбедносног система у Кнежевини Србији. Сачињена од политичких следбеника Јована Ристића у државној бирократији, династичко-политичка полиција била је потребна династији. У монархији погођеној актом врхунског политичког насиља, 1868. године, надзор агената политичке полиције постаје пожељан и свеприсутан.
. . .
Темељит обрачун са првим весницима радикалних друштвених учења, са отвореним противницима монархије и полицијске државе, важна је одлика политичких прилика у Кнежевини Србији. Тим приступом тајна полиција штитила је не само династички поредак, већ и укупан програм владајуће варошке елите. Одбрана грађанског капитала од левокрилних покрета остаје зато важно обележје политичке сцене у Србији током позног 19. века. Рат против класног непријатеља, идеолошки је зближавао српску тајну полицију и сличне реакционарне установе других европских монархија, задојених мржњом према политичком превратнику. Из такве тајне полиције Кнежевине Србије, настала је технички усавршена политичка полиција Краљевине Србије. Она је, опет, била претеча касније Службе државне безбедности Краљевине Србије, основане тек 1916. године у изгнанству. 

Mobirise

Славенко Терзић

СТАРА СРБИЈА (19-20. век)
Драма једне цивилизације

2012, isbn 978-86-7743-096-2, лат/енгл, 240 стр.
Заједничко издање:
Православна реч и Историјски институт Београд

из предговора

Историјска знања о Старој Србији у 19. и 20. веку су врло скромна и међу самим Србима, а да и не говоримо о странцима. Потиснут је и сам појам Стара Србија зарад неких нових административно-управних и политичких појмова. Стара Србија се у овоме раду узима пре свега као културно-историјски простор, који обухвата средиште старе српске државне, културне и духовне баштине - средишње области Србије које су после формирања новог државног средишта на северу почетком 19. века (Кнежевина Србија) остале под османском влашћу до 1912. године. Богатство старе српске културне баштине, тешко пострадале у временима ''кад су живи завидели мртвима'', дало је овој земљи иако битно измењене етничке и цивилизацијске слике током векова османске власти, сва обележја изворно српског историјског и цивилизацијског простора, прожетог у мањој или већој мери другим, првенствено оријенталним, утицајима и вредностима. Један писац је још почетком седамдесетих година 19. века уместо Стара радо користио и појам Права Србија, имајући управо у виду да је реч о вишевековном политичком, државном , културном и духовном средишту српскога народа, не само у средњем веку него и неколико векова касније под туђинском османском влашћу. Стара Србија у нововековном значењу нема своје административно-управне нити политичко-државне границе. Међу различитим виђењима простирања ове земље чини нам се најмеродавније научно мишљење Јована Цвијића да Стара Србија обухвата простор Рашку, Косово и Метохију и Скопско-тетовску област. Османски Косовски вилајет (1877-1912) као администативно-управна јединица обухватао је језгро Старе Србије, а не ретко се могло чути да Стара Србија обухвата заправо Косовски вилајет.
Стара Србија је као појам настала одмах након формирања Кнежевине Србије почетком 19. века. Домаћи и страни истраживачи користе овај назив да означе историјско средиште Србије које је остало под османском влашћу, разликујући га тиме од новоформираног политичког језгра у Шумадији и околним областима, од ''Нове Србије'' или ''политичке Србије'' како пише Цвијић. Плодне и густо насељене области Старе Србије биле су вековима главна средишта српског привредног, културног и друштвеног живота. Поред планинских висоравни у западним деловима Старе Србије, налазе се и плодна поља и питоме удолине око река. У средњем веку а и касније, све до нашег времена, истичу се мање или више плодне области као што су Потарје, Полимље, Новопазарско поље, Косово поље са околним областима, Метохија са Пећком и Дечанском Бистрицом и Призренским пољем, шарпланинске жупе Гора, Опоље, Средска и Сиринић, и сасвим на југу Скопска Црна Гора, Кумановска област, Скопска котлина и Горњи и Доњи Полог.
Ни једна друга земља српскога народа као Стара Србија не илуструје тако уверљиво судбину Срба током последњих векова, а нарочито у последња два века. Сва искушења српске историје новијег времена - геополитичка, војностратегијска, друштвена, културна, цивилизацијска, религиозна, и све то у широком балканском и европском контексту, одјекивала су још снажније и драматичније на простору Старе Србије. У српској историографији нема много студија а нарочито не великих синтеза које се баве прошлошћу ове земље у 19. и 20. веку. Њен историјски значај у несразмери је са местом које је нашла у историографији и другим хуманистичким наукама. Општепозната је чињеница да старосрпско историјско наслеђе - државно, културно, духовно - чини темељ српског народносног идентитета током векова, како под османском тако и под млетачком и хабсбуршком влашћу. На широке темеље те традиције надовезује се током 18. века модерна српска култура. У старосрпским областима, као што је познато, налазе се српске краљевске и царске престонице, главне духовне светиње, седиште Српске Патријаршије, највећи домети средњевековне уметности, најважнији рударски центри и тргови. Стара Србија је у средњем веку али и касније, све до краја 17. века била демографски најгушће насељена област српског народа. Стога је сасвим природно да старо српско наслеђе има изузетно место у обликовању модерног српског националног и државног идентитета. Није случајно, свакако, што се управо Стара Србија током последњих неколико векова нашла на удару геополитичких, духовно-религиозних и војно-стратегијских амбиција великих европских и светских сила али и суседних народа. Данас она чами у ''гвозденом загрљају'' светског панисламизма и милитантног албанског панилиризма под окриљем новог америчког и западноевропског ''продора на Исток''.

Mobirise

Тибор Живковић

DE CONVERSIONE CROATORUM ET SERBORUM
A Lost Source

2012, isbn 978-86-7743-096-2, лат/енгл, 240 стр.

From Preface:

This book is the result of 20 years of research on the so-called Slavic chapters of Constantine Pophyrogenitus' De administrando imperio, the last stage of which took place in Athens 2009/2010, where I was completing my postdoctoral research on the supposed main source Constantine Porhyrogenitus had used for the earliest history of the Croats and the Serbs. The research took place at the Centre for Byzantine Research in Athens (IVE) with the financial support of the Ministry of Science and Technology of Serbian Government and the Serbian Orthodox Metropoly of Montenegro.
The first preliminary results on the supposed, now lost source of Constantine Porphyrogenitus, were published in an article in Byzantina Symmeikta (2010) and the results I presented at that time allowed me to try to make a more profound analysis of that source and eventually to reveal the most significant number of its fragments preserved in the Croat and Serb chapters of De administrando imperio - its original purpose - as well as the possible background of its composition. However, a lack of corroborative sources that would enable me to support some of my thoughts about this issue prevented me from having the last word on this. Since the whole study was made on the basis of a completely new discovery - that the earliest history of the Croats and the Serbs was mostly extracted from a now lost Latin source - I kept myself from making any further analysis about the value of the historical data contained in the source. This was something which had to be done once when the complete and profound philological analysis of these chapters had been completed.
Another important issue was that I did not want to introduce the title of the supposed Latin source in the early stages of my study, I revealed the possible title of this source only when my analysis allowed me to do so safely; until then, I referred to this source only as Constantine's primary source on the Croats and the Serbs, or Constantine's major source, or something along these lines, as all these expressions have a technical meaning. In this way, I felt that the reader and the author would come to this conclusion together, namely that Constantine's primary source on the Serbs and Croats was eventually entitled De conversione Croatorum et Serborum.
Furthermore, there is an issue in the methodology used. The usual approach to the historical sources introduced in the second half of the 19th century was: 1) It was vital to find the name of the author; 2) place his work chronologically; 3) find the place where his work was written; and 4) search for the author's sources. I have rejected this methodology - since over the centuries it has yet to bring us closer to the answers that arise from Slavic chapters of the De administrando imperio. The order of research must be exactly the reverse: 1) the sources of the author; 2) the place of writing; 3) the time of writing; and 4) the actual author. It appears then that the methodology which was originally set up in the 19th century was essentially correct but its steps were placed in the wrong order.
Any research about a document based on the presumption or even empirical truth that its author is known, contains a dose of imposed subjectivity which burdens the further research of the scholar. The supposed name of the author enforces the scholar to place the author's work in a limited timeframe and place, and consequently restricts the range of the possible sources that author used. The researchers/historians try to maintain their objectivity while they are examining a particular source, but since they are only human, they are in permanent danger of adjusting their further research and conclusions based on the main premises they have already come to for the document (e. g. the name of the author, time and place). Due to this, it is better to commence research from the sources of a particular document without imposing such restrictions as the name of its author, as well as the time and place of its composition. This gives more freedom to scholars, enabling them to see things which they would usually not notice if they had restricted themselves at the very beginning of their work, such as the supposed author of a particular document.
Finally, a thorough analysis of the Croat and Serb chapters of the De administrando imperio, unveils many details about its author and his workshop. It appears that the marginal notes, which appear in the oldest manuscript, deserve much more attention, since they reflect the gradualness of the composition of the work itself. The differences in style between some of the chapters of the De administrando imperio also deserve special examination, since they are not a consequence of the work of different authors, but rather the traces of the various sources Constantine Porphyrogenitus used. They are also evidence that the De administrando imperio is merely an unfinished work. The alleged ideological message as seen by many scholars in particular chapters of the De admnistrando imperio also cannot be detected on such a large scale once it is understood that Constantine Porphyrogenitus too often transcribed his sources verbatim. It also became plainly clear that Constantine Porphyrogenitus was a man of the Archives, not of oral tradition. He was also extremely methodological in the process of his work.

Mobirise
Mobirise

БИБЛИОГРАФИЈА АКАДЕМИКА СИМЕ ЋИРКОВИЋА

Приредили: 
Славица Мереник, Невен Исаиловић, Властимир Ђокић

2011, isbn 978-86-7743-092-4, ћир, 156 стр.

Ова библиографија садржи попис радова Симе М. Ћирковића (1929-2009), професора Универзитета у Београду и члана Српске академије наука и уметности, Европске академије за историју, као и других учених друштава, објављених у штампаном или електронском облику од 1953. године до данас.
Пошто приказује само објављено ауторско дело у ужем смислу, библиографија не обухвата одређене аспекте рада професора Ћирковића (или их приказује само делимично) као што су преводилачки, редакторски, приређивачки, уреднички, библиографски, менторски, рецензентски, затим рад на изради елабората научних пројеката, сценарија и текстова за телевизијске образовне емисије итд. Исто тако, не приказује знатан број саопштења поднетих на научним скуповима у земљи и иностранству, од којих су нека писана и пре више од двадесет година нпр. за скупове у организацији Ecole Pratique des Hautes Etudes en Sciences Sociales у Паризу, London School of Slavonic and East European Studies, Central European University у Будимпешти, Association Internationale deEtudes du Sud-Est Europeen и других угледних институција, a која нису штампана јер су изостали зборници реферата тих скупова. У библиографији се не наводи ни известан број рукописних радова из разних периода стваралаштва професора Ћирковића. У овој прилици не можемо пропустити да споменемо ни професоров допринос изради "Реперторија извора за историју средњег века" (Repertorium Fontium Historiae Medii Aevi), који нисмо могли приказати у библиографији зато што ауторство у Реперторију није индивидуално назначено.
За будуће целовито сагледавање дела професора Ћирковића корисно је рећи, наводећи само неке од података који се не могу видети из библиографије, да је он своје прве стручне радове написао као студент, 1950. и 1951. на подстицаје свога учитеља професора Михаила Динића, као и да је у студентским данима објављивао прилоге публицистичког карактера у студентској штампи; да је број прилога које је написао за енциклопедијска издања већи од објављеног, а да су неки енциклопедијски текстови синтетичког карактера штампани у знатно скраћеном облику; да је још као млад научник превео више студија Константина Јиречека за планирану (али неостварену) трећу књигу Јиречековог зборника, а да је у последњој деценији живота превео преглед средњовековне историје Балкана професора Динића из Кембричке историје средњег века; да је у својим четрдесетим годинама обавио темељну стручну редакцију српског превода дела Средњовековна цивилизација западне Европе Жака Ле Гофа, а у позним годинама редакцију превода делa Балкански светови: Прва и последња Европа и Између Истока и Запада : Балкански и средоземни светови Трајана Стојановића и Историја и друштвена теорија Питера Берка; да је при изради првих пет књига другог издања Енциклопедије Југославије уређивао текстове из струке, а при изради шесте био главни уредник Енциклопедије за Србију; да је био уредник и редактор још необјављеног колективног дела о историји Сомбора итд. Важно је, на крају, поменути и професорова скрипта за предмет "Увод у историјске студије", која, иако никада нису ауторизована и претворена у званичан уџбеник, већ деценијама користе студенти историје на Филозофском факултету у Београду.

Mobirise

Александар Растовић

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ 1903-1908. ГОДИНЕ

2010, isbn 978-86-7743-088-7, ћир, 247 стр.

из закључка

Повећано интересовање за ситуацију у Македонији у британској званичној политици појавиће се на почетку XX века. Све до краја септембра 1903. у њеној политици преовладавала је тврда турскофилска оријентација још из времена лорда Дизраелија што је имало одраза и на њен став према Македонији у смислу подршке турском управном систему и мерама које су тамо предузимане. Међутим, под притиском своје јавности, снажног деловања либералне партије и њених посланика у парламенту, потребе да се наметне као равноправни партнер са другим великим силама и у Македонији, али и шире на Балкану и Блиском истоку, и због намере да тамо учврсти своје интересе, британска влада почиње да врши притисак на Турску како би прихватила неопходне реформе у Македонији и побољшала положај тамошњег хришћанског становништва. Инструкције њеног министра иностраних послова, лорда Ленсдауна сажете у пет тачака за Македонију, представљале су полазну основу будућег Мирцштешког споразума с јесени 1903. који ипак на крају није успео због сукоба интереса великих сила у Македонији, односно њихове неискрене намере да тамо коначно ствари дођу на своје место. То се посебно односи на Аустроугарску која се, иако се формално залагала за поштовање договора са Русијом из 1897. о одржавању замрзнутог стања на Балкану, у суштини борила за остваривање својих економских и војно политичких интереса који су били усмерени ка Егејском мору и даље на Исток. Конкретни резултат те неискрене политике је и Еренталов план о Новопазарској железници из јануара 1908. и добијање концесије од Порте за изградњу пруге Нови Пазар-Солун.
После гушења самог устанка у Македонији Велика Британија ће још више бити заинтересована за тамошња дешавања и веома помно ће пратити ситуацију од деловања устаничких комитета и пребацивања револуционарних чета из суседних балканских држава, а пре свега из Србије, до надгледања спровођења реформи, јер је у целини гледано њен интерес и даље био очување статуса кво и мира на Балкану. У том смислу једно од обележја балканске спољне политике Лондона је било непрестано апеловање и захтевање од представника балканских влада да не дозволе активности револуционарних чета на својој територији, односно њихово организовање, наоружавање и пребацивање на просторе Македоније зато што би то могло да угрози напоре великих сила да се тамо изврше реформе и успостави давно очекивани мир. Лорд Ленсдаун је добро увидео да Турска све више пада у наручје Немачке у привредном погледу, односно да све више клеца под налетима агресивног германског империјализма, а самим тим потпада под јак политички утицај Берлина. То није одговорало стратешким интересима Велике Британије и она током 1904, а нарочито 1905. тражи радикалније мере које би омогућиле извршавање финансијских, административних, судских реформи и реорганизацију жандармеријских снага на територији Македоније. Његови предлози углавном нису наилазили на погодно тле како код Аустрије и Русије, чувара статуса кво на Балкану, тако ни код Француске и Италије. Један од тих предлога који је одбачен је и стварање аутономне македонске управе са генералним гувернером, странцем који би био само номинално под сизеренством султана, што је подразумевало примену критског модела аутономије. Насупрот томе европске силе су захтевале јединствену политику и акцију чланица Концерта по питању Македоније. На крају је то схватио и сам Ленсдаун. Ипак, део његових предлога из Меморамдума у шест тачака о формирању финансијске комисије и ефектније контроле новчаних токова у Македонији, уз формирање посебног Македонског буџета уграђен је у познати Финансијски реглемент за Македонију из 1906 које су силе склопиле са Портом.

Mobirise

Есад Куртовић

ИЗ ХИСТОРИЈЕ БАНКАРСТВА БОСНЕ И ДУБРОВНИКА У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ

2010, isbn 978-86-7743-083-2, ћир, 173 стр.

из закључка

У настојању да дођу до жељеног циља, Конавала, Дубровчани су употребљавали сва расположива средства. Комбинације, у ужем или ширем опсегу, укључиваних у потпомагање остваривања зацртаног циља, указују на планирану економско-политичку стратегију у којој циљ оправдава средство. Главно средство преговора о Конавлима је новац. Но, новац није само дубровачка стратегија. Сандаљу Хранићу, Радославу Павловићу, босанским владарима и осталим, награђеним у затварању конавоског круга, новац је стратешка сатисфакција за учињени напор. Сандаљу Хранићу новац је адекватна замјена за процјену значаја Конавала. Радославу Павловићу новац је изједначавање и елемент престижа у ривалству са Сандаљем. Босанском владару то је оквир по којем се снага владара демонстрира пред Дубровником.
Улагање новца на добит, штедња и улазак залеђа у модерне банкарске токове, врхунац је у обиљежавању значаја присуства новца у конавоском кругу. Његова техника и политизација дефинира га економско-политичким пословањем. Улагање новца на добит са својим спецификумом у политичким комбинацијама, добило је савршени одраз интересног и цивилизацијског повезивања Дубровника и залеђа. Од настанка до ликвидирања пословање је условљено политичким контекстом позиција улагача и банкара и по свему је наставак кретања унутар конавоског круга прије његовог затварања.
Улагање на добит представља специфично пословање којим се Дубровник везивао са својим залеђем. Као тековина напреднијег медитеранског круга, путем Дубровника, оно се протегнуло и на властелу у залеђу увлачећи је у савршеније облике финансијског пословања.
Његова појава поклапа се са временом територијалног ширења Дубровника на Конавле 20-тих година XV стољећа. Нова врста економског повезивања обухватила је само представнике "конавоског круга", главних актера који су омогућили Дубровнику нове посједе. Уз додатну лимитирајућу висину улога и ограничену могућност улагања само првих, за Конавле везаних генерација, оно се показало, ипак, као ограничена и локална појава. Иза првих генерација смисао пословања се мијења и постаје трибутарна успомена на одређене политичке догађаје. У свим већим политичким потресима између залеђа и Дубровника оно је дијелило судбину трибутарних обавеза Дубровника према залеђу.
. . .
Корист Дубровника као банкара је вишеструка. Поред тога што маси уложеног новца продужавају својство мобилности, они га користе и као јако политичко средство у стабилизацији односа са залеђем.
Иако се доима, у односима развијенијих центара са залеђем, као локална и локализирана појава, улагање новца на добит с елементима модерног пословања, уводило је властелине из залеђа из круте феудалне збиље у стабилније економске токове новог европског грађанског друштва.

Mobirise

Татјана Катић

ОПШИРНИ ПОПИС ПРИЗРЕНСКОГ САНЏАКА ИЗ 1571. ГОДИНЕ

2010, isbn 978-86-7743-081-8, ћир, 640 стр.

из предговора
. . .
Од четрдесетих година XX века, када се почело с објављивањем катастарских пописних дефтера Османског царства, па до данас, научној и широј јавности представљен је знатан број ових драгоцених извора. За територије, већински или мањински насељене српским становништвом, урађено је више критичких издања катастарских дефтера, незаобилазних у свим потоњим османистичким, али и медиевистичким истраживањима. Њихов број, међутим, још ни издалека није задовољавајући. Чињеница да не постоје критичка издања ни једног катастарског пописа централне и дела западне Србије, односно Смедеревског санџака, изузев неколико мањих извода говори томе у прилог. Иста је ситуација и са пописима Призренског, Крушевачког и неких других санџака.

Катастарски пописни дефтер Призренског санџака из 1571. године један је од три сачувана опширна (mufassal), поименична пописа. Од преостала два, један је сачињен у време султана Сулејмана Законодавца, средином XVI века, а други 1591. године за владе Мурата III. Поред ових постоји и неколико сажетих (icm'l), као и пописа џизје, који такође садрже податке о насељима и становништву.

Дефтер из 1571. године није непознат научној јавности. Закон за санџак Призрен и околину, убележен на првим страницама овог пописа, објављен је у два наврата. Прво у издању Хасана Калешија, а потом и у издању Османских закона. Турско издање урађено је само са једном грешком, док их се код Калешија поткрало неколико крупнијих и ситнијих.

Mobirise

Недељко В. Радосављевић

ШЕСТ ПОРТРЕТА ПРАВОСЛАВНИХ МИТРОПОЛИТА 1766-1891

2009, isbn 978-86-7743-078-8, ћир, 188 стр.

из предговора

У новијој историји Православне цркве на Балканском полуострву, које је највећим делом било у саставу Османског царства, посебан значај има период од 1766. до Берлинског конгреса 1878. Укидањем аутокефалности Пећке (1766) и Охридске патријаршије (1767), под духовном влашћу Васељенске патријаршије, прве и најзначајније у православном црквеном поретку, нашли су се сви православни поданици Османског царства на делу Балканског полуострва које је оно непосредно контролисало. Васељенска патријаршија тако је у свој састав укључила бројне епархије са верницима словенског (српског, бугарског) и другог негрчког порекла. На чело тих епархија које су, сагласно уобичајеној пракси, биле у рангу митрополија, у почетку су углавном постављани митрополити грчког порекла. Школовани у патријаршијским теолошким школама, или важним духовним центрима попут Свете Горе, они су у верским пословима били бескомпромисно одани Васељенској патријаршији и васељенском патријарху у Цариграду. И мада је међу њима у том временском периоду било и личности недостојних својих високих звања, највећи број њих одговорно је вршио своју мисију, остајући дуго у својим епархијама и уводећи у њих нормалан црквени поредак.
Поменути хронолошки оквир, међутим, обухвата и доба националних револуција балканских народа, које су као резултат имале и стварање њихових модерних држава, али и самосталних, аутономних и аутокефалних цркава. У времену од 1804. када је подигнут Први српски устанак, до 1813. када је Османско царство поново ставило Србију под контролу, постепено је изграђивана српска национална устаничка држава. Њен слом 1813, међутим, није означио и крај српског ослободилачког покрета. Други српски устанак 1815, а затим мирнодопски период Српске револуције до 1830, довели су до стварања Кнежевине Србије, аутономне државе под врховном влашћу султана и заштитом Русије. Након Грчког устанка 1821-1829, настала је и независна Краљевина Грчка. У њима су, сагласно новој геополитичкој реалности, настале нове помесне цркве, аутономна Српска митрополија и аутокефална Грчка архиепископија. Почетком седамдесетих година XIX века, услед нараслог бугарског народног покрета (възраждане), формирањем аутономне Бугарске егзархије остварена је и бугарска црквена самосталност у Османском царству. Васељенска патријаршија пристајала је на те промене како би се, макар и разбијањем управног, сачувало духовно јединство православних хришћана. Устанак у Херцеговини и у Босни 1875, а затим Српско-османски рат 1876-1878, и бугарски Априлски устанак 1876, који су довели до уласка Русије у рат, отворили су Велику источну кризу. Она је решена одлукама Берлинског конгреса 1878, којима је Османско царство претрпело значајне територијалне губитке (настанак Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, признавање пуне независности и територијално проширење Кнежевина Србије и Црне Горе, аустроугарска окупације Босне и Херцеговине...)

Mobirise

Михаило Војводић

ПЕТРОГРАДСКЕ ГОДИНЕ СТОЈАНА НОВАКОВИЋА (1900-1905)

2009, isbn 978-86-7743-076-4, ћир, 188 стр.

из предговора

Боравак у Петрограду 1900-1905. године на месту српског посланика пружио је Новаковићу услове да се на најбољи начин искаже и као дипломата, политичар и научник. Током свих тих година предано је радио на најважнијим питањима српске националне политике, у првом реду заштити српског народа у Старој Србији и Македонији. То је највише обележило улогу коју је имао као посланик. Дипломатска мисија, међутим, била му је олакшана пријемом на који је наилазио у Петрограду, а посебно односом који је према њему показивао руски министар спољних послова. Новаковић је био и у току са тадашњим политичким збивањима у Србији. У Петрограду га је затекао и пад обреновићевског режима. Иако није одобравао бруталан обрачун са краљевском породицом прихватио је нови поредак у Србији поготову због тога што су биле уклоњене препреке развоју парламентарног друштва и пружене могућности за несметано учешће појединаца и странака у политичком животу земље. У Петрограду је Новаковић имао добре услове да се бави и научним радом. Дошао је тамо са идејом да у слободно време уради једну већу студију о нововековној српској држави од 1804. до 1867. године односно у периоду за који је био убеђен да је био од највећег значаја за српски народ у XIX веку, али га је обележавање стогодишњег јубилеја Првог српског устанка подстакло да се тада превасходно окрене том значајном догађају српске историје и да му посвети неколико већих и мањих студија и расправа.
Новаковић је у Петрограду пријатељски дочекан од стране званичних кругова, јавности и научника. У обављању текућих послова посланика наилазио је на разумевање руских државника што је за њега била потврда раније стеченог уверења да Србија у Русији може имати ослонац за своју политику. Био је веома погођен због тешке ситуације у тој земљи која је настала 1904. и 1905. године у околностима њеног несрећног рата са Јапаном. Завршио је своју дипломатску службу у Русији дубоко забринут за њену судбину. Био је зато умирен када је у наредним годинама изгледало да се стабилизује ситуација у Петрограду. Радовао се највише због тога што је Србија могла и даље рачунати на Русију као на неопходног савезника. Када је из посланичких клупа Народне скупштине наставио да иступа у одбрану српских интереса на неослобођеним територијама европске Турске чинио је то убеђен да неће изостати руска подршка. Охрабрило га је настојање Енглеске и Русије 1907. године да се поново покрене питање реформи у Турској, али се одмах показало да је акција била кратког даха. У току анексионе кризе 1908-1909. године надао се подршци Русије захтевима Србије али је био разочаран што је тај велики савезник био усамљен па није имао снаге да се тада одупре притисцима осталих сила пре свега Немачке и Аустро-Угарске. Када је 1912. године, у време балканског рата био од стране српске владе упућен у Лондон да представља Србију на мировној конференцији зараћених страна то је учињено у нади да ће он својим угледом који је имао на страни, посебно у Русији, моћи да се избори за што повољнији исход. Такво поверење у Новаковића које је и тада владало у Београду, слично оном које је утицало на његово упућивање у Петроград 1900. године, показало се исправним. Новаковић је својим залагањем код амбасадора великих сила у Лондону који су, исто тада, држали своју конференцију о балканским питањима, а посебно подршком коју је имао од руске стране, допринео да за своју земљу спаси део ратних резултата. Он се, напокон, није преварио у држање Русије ни 1914. године која је и тада стала у одбрану Србије и платила то ценом уласка у Први светски рат.

Mobirise
Mobirise

БАРАЊА (1918-1923)
Петар Глибоњски - сећања

приредили: 
Петар В. Крестић, Василије Ђ. Крестић

2009, isbn 978-86-7743-077-1, ћир, 138 стр.

из предговора

Писац текста о Барањи под српском управом 1918-1923. Милан Глибоњски био је учитељ по занимању. Веома добро познавао је друштвено-економске, политичке и културне прилике у Барањи. По упутствима професора Јована Цвијића још као ђак обављао је етнографска истраживања у тој области, па је путовао по насељима Барање и одлично познавао тамошње обичаје, међунационалне односе, ниво националне свести и тежње народа. По природи активан, прави прегалац, веома комуникативан, добар беседник, Глибоњски је по уласку српске војске у Барању од српских војних и цивилних власти, које су смениле мађарску власт, узет у службу с намером да новој држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, послужи у њеним настојањима да што већи делови Барање буду припојени новоствореној држави Јужних Словена. Да би послужио том циљу Глибоњски је покренуо, издавао и уређивао лист Барањски гласник и постао шеф пресбироа при команди српске војске у Барањи. Са добрим везама у самој команди српске војске, која је запосела Барању, и са највишим органима жупанијске власти, Глибоњски је и као новинар и шеф пресбироа, у којем су се стицале све вести, био веома добро обавештен о свему што се дешавало у Барањи. Посебно ваља истаћи да се много ангажовао у организовању масовних скупова по разним местима Барање на којима је јавно исказивана воља и жеља народа да се Барања одвоји од Мађарске и припоји Краљевини СХС. Испоставило се да је био одличан агитатор и пропагатор идеје да Барања постане део нове јужнословенске државе. У сваком случају Глибоњски није био само савременик и заинтересовани посматрач збивања у Барањи од 1918. до 1923. већ и веома активни учесник, а у неким случајевима иницијатор и предводник догађаја. Такав, писац текста о Барањи и дешавањима у њој од 1918. до 1923. поуздан је сведок о времену, догађајима и људима о којима пише у својим сећањима.
Барања 1918-1923. је мемоарског карактера. Писац је одлучио да своја виђења, сазнања и сећања повери хартији тек 1969, у поодмаклим годинама живота, кад је од збивања о којима пише прошло пуних педесет година. Међутим, Глибоњског није изневерило сећање на време и догађаје у којима је имао значајну улогу и која су се дубоко усекла у његово памћење. О свему што се збивало у Барањи од 1918. до 1923. он пише са сетом зато што се сав предао и посветио настојањима да та лепа, плодна и богата област буде припојена Краљевини СХС, што се не само надао већ је и у великој жељи очекивао да ће се то десити. Кад су се наде и очекивања изјаловиле, био је тужан и разочаран. Посебно му је било жао народа који се пробудио из вишедеценијског и вековног мртвила, који је осетио дах слободе, која је, одлуком великих сила, морала да спласне и угасне.
Мемоари Глибоњског имају више тематских одељака. У првом су описане појединости које се тичу уласка српске војске у Барању, њеном дочеку, одушевљењу Срба, па и Шокаца, а стрепњама Мађара. У другом делу су саопштени подаци о смени мађарске и успостављању нове цивилне власти. У трећем је реч о тзв. Барањској комуни и комунистичким избеглицама у Барањи после слома револуције Беле Куна у Мађарској. Четврти одељак садржи описе о зборовима које је организовао Глибоњски са својим сарадницима ради добровољног-плебисцитарног прикључења Барање Краљевини СХС. Пети одељак садржи многе у науци досад непознате податке о преговорима и погађањима око судбине барањских места. Ту су описане појединости које се тичу разговора Глибоњског са председником владе Љубомиром Давидовићем и са члановима наше делегације на Мировној конференцији у Паризу, Николом Пашићем и Јованом Цвијићем. Шести, седми и осми одељак испуњени су сећањима о збивањима пре евакуације српске војске из Барање, питањима саме евакуације, смештаја становништва које се повлачило заједно са војском и проблемима коначног разграничења после одлуке великих сила да само мањи део Барање припадне Краљевини СХС.
Поред општег описа догађаја и прилика у Барањи у времену кад се она, по свршетку Првог светског рата, нашла под управом српске војске, Глибоњски је саопштио и многе чињенице које досад нигде нису забележене. Тако, на пример, посебну пажњу заслужује његово казивање да није само етнички састав становништва био разлог што је већи део Барање додељен Мађарској већ чињеница да су Енглези закупили од Мађарске печујске руднике угља на дужи низ година, и да су, ради транспорта угља до Дунава, изградили железничку пругу Печуј-Вилањ-Мохач. Тиме су, заправо, Енглези запечатили судбину о припадности Барање Мађарској. ...

Mobirise

Јелена Мргић

СЕВЕРНА БОСНА У 13. И 16. ВЕКУ

2008, isbn 978-86-7743-071-9, ћир, 469 стр.

из закључка

У географском погледу, северна Босна је пространи регион са разноврсним природно-географским карактеристикама и релативно богатим природним ресурсима, неопходним за постанак и трајање људских заједница. Омеђено Савом на северу, Дрином на истоку и доњим током Врбаса на западу, ово подручје је у геополитичком смислу готово увек имало особине прелазног, транзитног појаса у правцу север-југ. Река Сава и њена алувијална раван - Посавина, с друге стране, омогућавале су комуникацију у смеру исток-запад. Пејзаж средњовековне и нововековне северне Босне увелико се разликовао од данашње питоме и житородне равнице. Густе шуме храста и букве доминирали су овим подручјем, тако да су насеља и привредне површине настајале на крчевинама. Густа хидрографска мрежа, повољне умереноконтинеталне климатске карактеристике и богати шумски ресурси, били су основа за трајни опстанак људи. Они су у складу са својим културним наслеђем, сходно друштвено-политичким приликама користили природне ресурсе и током времена обликовали и стварали разноврсне културне пејзаже.
Повољни природни услови омогућили су формирање првих насеља у периоду од палеолита, са мање-више непрекинутим континуитетом до данашњих дана. Зоне римских насеља, локалитета и путева следе главне речне долине, где се шумска вегетација држала под контролом. Без богатих рудника племенитих метала, северна Босна није имала већи економски значај ни у античком, ни у периоду средњег века, нити у доба османске власти. Насељавање словенског становништва је прво захватило крајњи западни и северозападни део посматраног подручја - Подриње и Семберију. Досељеници су и овде, као и у суседним областима, користили трасе римских путева и речне долине приликом свог продирања у унутрашњост области. Први писани подаци о српском народу на овом простору потекли су из пера Константина Порфирогенита, који у свом "Спису о народима" убраја град Салинес / Соли у насељене градове Србије. "Земља" Босна, као географска област, обухватала је у то време подручје Сарајевског и Височког поља. Након насељавања Мађара у Панонску низију крајем 9. века, река Сава добија карактер политичке границе, и на простору Посавине се одвијају сукоби између српских владара и њихових северних суседа. У таквом једном судару је страдао кнез Часлав Клонимировић (927 - о. 950).
Убрзо након његове смрти, јединствена територија државе Србије се распада, и свој самостални политички живот отпочиње и Босна. Њено прво територијално ширење се одвија не у правцу севера, низводно Босном, већ ка западу, у долину Врбаса. Дакле, северна Босна је остала изван главних дешавања од друге половине 10. века. На основу податка о учешћу босанског бана Борића (о. 1154 - о. 1164) у заједничкој борби угарског краља и рашког великог жупана против цара Манојла Комнина, може се претпоставити да је подручје северно од "земље" Босне, било у саставу његове државе. О територијално-управној организацији овог простора сазнаје се тек из познијих извора. У време великог босанског бана Матије Нинослава (о. 1233 - о. 1250), босанска држава је била подељена у више "земаља" - пространих географских и управних целина, и бан је делио своју власт са "чесницима". Име једног од њих је остало сачувано - био је то усорски кнез Сибислав (о. 1236 - о. 1245), син бившег босанског бана Стефана. У добро познатој повељи угарског краља Беле IV за босанску бискупију, наводе се "Босна, Усора и Доњи Краји" као велике управне целине - "земље". Како су војно-политичке прилике у доба бана Матије Нинослава биле неповољне за територијална проширења босанске државе ка северу, са већом сигурношћу се може претпоставити да су "земља" Усора и "земља" Соли настале током владавине великог босанског бана Кулина (пре 1180 - о. 1204).
Читав ток 13. века је испуњен борбама, како против политичке доминације Угарског краљевства, праћене успостављањем организације католичке цркве, тако и унутрашњим метежима и, на крају, дезинтеграцијом власти домаћег владара. Као широк погранични појас, Усора и Соли су послужиле за основу настанка угарске Бановине (1247/54), која је са Бановином Мачвом на истоку, чинила јединствен одбрамбени појас. Истовремено, међутим, била је то и полазна тачка за даље освајање ка обали Јадранског мора. Период анархије и династичких сукоба у Угарском краљевству (1272 - 1301) омогућио је да се властеоска породица Бабоњића прошири и на запад од доњег тока реке Врбас. У њиховом поседу се наводе две жупе у Усори - Модран и Укрина, које су се простирале у долини реке Укрине. Номинално, Усора и Соли, као и Мачва ("Сремска земља") биле су дате на управу бившем српском краљу Стефану Драгутину. Родбинске везе Немањића и Котроманића су успостављене браком између сина бана Пријезде, Стефана Котромана и Јелисавете, Драгутинове ћерке. Суочени с напредовањем Брибираца и, сасвим извесно, отказивањем верности домаће властеле, бан Стефан (о. 1290 - о. 1310) је поражен и приморан да с породицом потражи уточиште у Дубровнику.

Mobirise

Тибор Живковић

FORGING UNITY
The South Slavs Between East and West 550-1150

2008, isbn 978-86-7558-573-2, лат, 350 стр.

PREFACE

During the last ten years of my scholarly work, I published a number of papers regarding the history of South Slavs. The majority of these papers were printed in Serbian, which is not a language used by academic communities elsewhere. It seems that foreign authors, who deal with similar topics (i.e. South Slavs, Byzantium, Bulgaria), as well as the same chronological span (i.e. the period form the 7th to the 12th century), are generally not informed about the results of Serbian, Bulgarian or Greek researchers. Because of this, numerous monographs of Western scholars, published recently, lack many ideas and solutions already achieved by and presented in the works of their colleagues, who write in the Serbian, Russian, Bulgarian or Greek language. For the benefit of historiography, and in order to offer our foreign colleagues an opportunity to read and encounter such ideas, I collected and translated 18 papers into English, which propose new solutions and represent a fresh approach to the history of South Slavs and Byzantium. All of these papers were published previously, but here they are slightly improved and partially rewritten to integrate the text into a compact and cohesive volume. Presented in this way, the book will be of some interest to the scientific community, but it will also appeal to a wider reading audience.
Regarding the composition of this book, the chapters are given in chronological order, from the earliest contacts of the Slavs with Byzantium, to the first decades of the 12th century. Each chapter contains a reference specifying the publication where it originally appeared for the first time. The list of abbreviations is given at the beginning, while transliteration of non-English names and titles is given according to the normative in English literature and historiography.
Being at the crossroad of West and East, the South Slavs were at the receiving end of many various influences, which shaped their political, social and religious life. Thus it seemed appropriate to title the book Forging Unity, since the effects of these influences had not always been taken willingly, but rather imposed through complex relations between the Slav principalities and kingdoms, and their more powerful neighbours - Byzantium, Venice, or Hungary.
Therefore, it appears suitable to create a book which would shed light on these complex connections, and describe the events that took place during the course of some six centuries of South Slav history (7th to 12th centuries).

Mobirise

Исидора Точанац

СРПСКИ НАРОДНО-ЦРКВЕНИ САБОРИ (1718-1735)

2008, isbn 978-86-7743-068-9, ћир, 304 стр.

из закључка

Народно-црквени сабори представљају једну од најважнијих институција Срба у Хабзбуршкој монархији. Ова институција је основана почетком XVIII века ради избора православног црквеног поглавара, али је временом проширила своје надлежности на готово сва питања од интереса за Србе у Монархији. У другој половини XVIII века део њених надлежности преузеле су друге институције, између осталих Архијерејски синод Српске православне цркве, а она се бавила искључиво црквеним питањима. Тако је Конзизторијалном системом (Сyстема Цонсисториале) из 1782. године царица Марија Терезија (1740-1780) законски ограничила надлежност институције сабора на избор архиепископа. Међутим, после одржавања Сабора у Темишвару 1790. године, на коме је обновљена расправа о положају Срба у Монархији, она поново добија значајну улогу.
Претеча народно-црквених сабора у Хабзбуршкој монархији је Сабор одржан у Београду (18) 28. јуна 1690. године. Сазвао га је српски патријарх Арсеније III Чарнојевић (1672-1706) у време аустријско-турског рата (1683-1699), када се аустријска војска повлачила из Србије, а народ бежао од турске освете. Сабор је признао аустријског цара Леополда I (1658-1705) за краља Србије и упутио му је молбу да потврди Српској православној цркви право на постојања као посебне верске институције у Хабзбуршкој монархији. Цар је удовољио захтевима Срба и привилегијалном дипломом од 21. августа 1690. године потврдио је и признао одређена права и слободе Српској православној цркви и народу у Хабзбуршкој монархији. Та диплома је представљала и законски основ за формирање институције народно-црквеног сабора, јер је њом цар дозволио Србима да слободно и саборно бирају архиепископа.
Са становишта Срба, међутим, ова институција представљала је главно место где се поред избора архиепископа расправљало о свим проблемима важним за њихов опстанак као етничке и верске заједнице у Монархији. То се показало већ приликом одржавања прва три Сабора који су били сазвани ради избора архиепископа Карловачке митрополије (1708, 1710, 1713), али су расправљали и о другим питањима. Потреба за сазивањем народно-црквених сабора мимо избора јављала се често, па је 1714. године сазван први Сабор ради расправе о привилегијалним питањима, а не ради избора архиепископа.
Период од 1718. до 1735. године једна је од најзначајнијих фаза у развоју институције народно-црквеног сабора. Расправни карактер, као њено најважније обележје, дошао је до изражаја после рата против Турске (1716-1718) у коме је Хабзбуршка монархија освојила, између осталог, Србију и Банат. Тај период је трајао до новог рата против Турске (1737-1739), у коме је Монархија изгубила део нових територија, односно области јужно од Саве и Дунава. Организовање новоосвојених области као посебних целина унутар Монархије, тј. успостављање Краљевине Србије и Темишварског Баната, као и оснивање друге аутономне православне архиепископије за Србе у Монархији, Београдске митрополије, поред већ постојеће Карловаке, отворили су низ проблема који су постали редовне теме у саборским расправама. То је, између осталог, утицало на дефинисање надлежности народно-црквених сабора и делокруга њихове активности. У овом периоду је одржано осам народно-црквених сабора чије је сазивање дозволио владар: 1718. у Даљу, 1721. у манастиру Хопово, 1722. у Петроварадину, 1726. у Карловцима, 1730. у Београду, 1731. у Карловцима, 1732. у Београду и 1735. године поново у Карловцима. Истовремено је одржано и неколико тзв. незваничних сабора, који су организовани и одржани без знања и одобрења владара.

Mobirise

Недељко В. Радосављевић

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У БЕОГРАДСКОМ ПАШАЛУКУ 1766-1831

2007, isbn 978-86-7743-065-8, ћир, 509 стр.

из закључка

У нововековној историји балканских народа значајну улогу имала је верска припадност становнитва. Та припадност била је пресудан чинилац у дефинисању права и обавеза поданика Османског царства, које је, од средине XV, до друге половине XIX века, владало највећим делом Балканског полуострва. Током XVIII века, још у време османске владавине, створили су се основни услови за формирање модерних балканских нација. И у њиховом коначном обликовању, верска припадност такође је била један од најзначајнијих чинилаца.
По верској припадности, православно становништво је, пре, у току и после османске владавине, било најбројније на Балкану. У Османском царству, на врхунцу његове моћи, нашле су се готово све аутокефалне православне цркве, међу којима и четири најстарије патријаршије: Васељенска, Антиохијска, Јерусалимска и Александријска. Осим њих, у оквирима ове империје биле су и Охридска архиепископија, српска Пећка патријаршија, Синајска архиепископија и Молдовлашка митрополија.
Све поменуте помесне цркве имале су веома сличан унутрашњи црквени поредак, и идентичну административну поделу на митрополије, епископије и ставропигијалне лавре. У њима су били исти и начини функционисања црквене управе, као што је избор патријараха, митрополита и епископа, додељивање епархија, постављање старешина манастира. У свим помесним црквама, ови поступци спровођени су уз неопходну сагласност османских власти.
Оно што је Београдски пашалук географски одликовало, био је положај на граници према Хабзбуршкој монархији, што се у великој мери одразило на политичке и црквене прилике. Друга његова одлика био је, у овом периоду, веома скроман проценат муслиманског становништва, које је страдало или расељено у великим ратовима крајем XVII и у првој половини XVIII века. Муслимана различитог порекла у Београдском пашалуку тада није било више од 10-12%. Они су, скоро искључиво, живели у варошима и касабама, а у селима их готово и није било.
У току целокупног периода, 1766-1831, изузев великих пустошења у време последњег хабзбуршко-османског рата и по слому Првог српског устанка, духовни и црквени живот у Београдском пашалуку био је у сталном успону. Док је у неким другим областима по укидању Пећке патријаршије исламизација поново добила на замаху, у Београдском пашалуку готово да је није ни било. Захваљујући постојећој демографској слици, али и постепено избореним повластицама, верске слободе православних Срба биле су веће него у суседним санxацима. Цркве и манастири континуирано су грађени или обнављани, службе су слободније вршене, а чак је и у предустаничком периоду забележено постојање литија, по шеријатском праву потпуно забрањених.
Сакрално градитељство у том времену добило је на интензитету, нарочито по окончању Другог устанка, јер је кнез Милош практично занемарио османске забране градње нових немуслиманских храмова, да би 1829. отпочео и са постављањем црквених звона. У тренутку стварања Кнежевине Србије 1830, у Београдском пашалуку било је чак 238 цркава и манастира, од којих највећи део није припадао средњовековном наслеђу, већ је настао знатно касније.
Развој догађаја у југоисточној Европи битно се одражавао и на збивања у Београдском пашалуку. Ослањајући се на одредбе Букурешког мира из 1812, и Акерманске конвенције из 1826, кнез Милош је постепено изграђивао српску аутономну државу. Неодвојиви део тог процеса била је и борба за добијање црквене аутономије. Без црквене аутономије, национална аутономија не би била потпуна, јер би османске власти могле да, преко Васељенске патријаршије, покушају да у Србији посредно реализују неке своје интересе. Због тога су преговори вођени упоредо и са Портом и са Патријаршијом.
Стварањем Кнежевине Србије 1830, обновљена је, и од великих сила призната, српска државност. Иако још увек непотпуна, јер је Кнежевина Србија била вазална у односу на Османско царство, та самосталност пружила је добру основу за даљи рад на ослобођењу и уједињењу српског народа. Овај процес заокружен је 1831, стварањем аутономне Српске митрополије. А та црквена аутономија била је велики корак ка потпуној обнови аутокефалности српске цркве.

Mobirise

Срђан Рудић

ВЛАСТЕЛА ИЛИРСКОГ ГРБОВНИКА

2006, isbn 86-7743-055-5, ћир, 387 стр.

из закључка

Последња деценија XVI века обележена је живом делатношћу Римске Курије, шпанског двора у Напуљу и Аустрије на подизању устанка балканских хришћана против Турака. Ови центри су одржавали везе са локалним балканским главарима настојећи да добију њихову потпору у планираним сукобима са Турцима. Бројни емисари, мисионари, завереници, агенти и авантуристи путовали су Балканом радећи на дизању устанка балканских хришћана. Истовремено су и представници балканских хришћана, пре свега изасланици српског патријарха и народних главара, а често и самозвани агенти, боравили поводом исте ствари у Риму и осталим западноевропским политичким центрима.
У исто време, пре свега у Далмацији, почео је да се развија духовни и политички илирски, односно словински, покрет. Идеја о словенском јединству коју је овај покрет заступао настала је под окриљем римокатоличке цркве и утицала је на појаву историјских конструкција које су доказивале јединство Словена и Илира, словенско порекло славних личности из прошлости, као и величину некадашње наводне словенске државе. Словински покрет је свој врхунац доживео у делу Мавра Орбина које је објављено на самом почетку XVII века, а један од његових резултата био је и настанак илирске хералдике, петнаестак година раније.
У средишту политичких и културних збивања у посматраном периоду нашао се Дубровник који је да би очувао независност признавао врховну власт Турске, али је истовремено остао везан и за хришћанске земље. И поред тога што је дубровачка влада забранила својим људима да учествују на страни хришћанских земаља у сукобима са Турцима, многи Дубровчани су служили на страним бродовима и ангажовали се у ратним походима, углавном на страни Шпанаца.
Посебно место међу Дубровчанима у шпанској служби заузима Петар Ивељин Охмућевић-Гргурић из Сланог, потоњи дон Педро, који је учествовао у читавом низу поморских похода и достигао ранг адмирала. Како је желео да постане члан једног од шпанских витешких редова морао је да испуни неколико веома строгих услова од којих је најважнији био да има 8 степена племства и то строго римокатоличког. Пошто му Дубровник није признавао племство, окренуо се Шпанији. Почео је да конструише генеалошке и хералдичке фикције и да прави лажна документа на основу којих је од Краљевског савета у Напуљу 17. маја 1594. године добио декрет о свом племству и потврду лажних повеља. У то време, свакако пре признавања племства, морао је настати и Грбовник као кључни доказ Петрових тврдњи.
Оригинал Грбовника није сачуван те се стога све што знамо о његовом изгледу и садржају своди на податке који су доступни захваљујући бројним сачуваним преписима - знамо за близу тридесетак. Ту пре свега мислимо на оне најстарије - Коренић-Неорић, Београдски II, Лондонски, Алтанов - за које се са разлогом верује да су веома слични или чак идентични изгубљеном протографу. Разлози настанка преписа, нарочито током XVII века, као и самог протографа били су крајње практични - стварани су углавном ради личне користи. Без обзира ко су били творци преписа свима је циљ углавном био исти - стицање племства, јачање угледа и нада у добитак поседа на Балкану у случају протеривања Турака, поседа који су наводно били њихове старе баштине.
Творци бројних преписа нису се увек строго држали изгледа примерка са којег су прецртавали. Измене које су уносили умеле су знатно да промене изглед новог преписа и да га знатно удаље од примерка са којег је прецртаван. Ни сви преписивачи нису били учени нити вешти цртању и писању. Најчешће измене су вршене у промени броја и распореда властеоских знамења. Претпоставља се да је протограф, попут неколико најстаријих сачуваних преписа, имао укупно 141 породично знамење, док је Фојнички грбовник има само 127 властеоских знамења, а Вукославићев чак 164 знамење.
Сматра се да су главни извори Грбовника били зборник Виргила Солиса из 1555. године по чијем узору је израђена његова структура, Родословље из Сутјеске, настало 1584/85. године и преко њега посредно дело Себастијана Минстера. Упоредна анализа и поређење појединих знамења са аутентичним археолошким, сфрагистичким и нумизматичким изворима показује да Грбовник садржи доста аутентичних хералдичких елемената. Али је исто тако неоспорно да највећи део породичних знамења нема никакву подлогу у изворима и да је највероватније измишљен.

Mobirise
Mobirise

Божица Младеновић

ПОРОДИЦА У СРБИЈИ У ПРВОМ СВЕТКОМ РАТУ

2006, isbn 86-7743-056-3, ћир, 220 стр.

из резимеа

Писање историје српског друштва у Првом светском рату, без обзира на резултате који већ постоје, још увек је на самом почетку. Историја породице је релативно нова област у историографији. Породица, као основна ћелија друштва, је највише била предмет проучавања социологије, као науке о друштву, и антропологије. Историја као наука о прошлости људског друштва, није овој теми посвећивала посебну пажњу, или је то чинила у фрагменима, у оквиру неких ширих проучавања. Проучавање друштва и писање његове историје је просто немогуће и неизводљиво без анализе породице. То поготову важи за друштва која се налазе на ниском степену развоја и чија је привреда аграрног типа, као што је случај са српским друштвом на почетку 20. века. У њему породица није била јасно издвојена као посебна институција, већ се с друштвом поклапала у многим својим функцијама. Управо стога се историја друштва и породице стално међусобно прожимају.

Циљ овог истраживања био је да допринесе повећању знања о српској породици, која је за време Првог светског рата, у временском периоду од 1914. до 1918. године, претрпела низ различитих промена. У ратним околностима настале су промене у структури, броју чланова, и најважније, организацији породице.

Mobirise

Александар Растовић

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И СРБИЈА 1903-1914

2005, isbn 86-7743-052-0, ћир, 557 стр.

из закључка

Почетак XX века обележен је трком између великих сила које су желеле да учврсте своје колонијалне поседе и приграбе за себе епитет највеће империјалне силе ондашњег света. Посебно снажно ривалство јавило се између Велике Британије и Немачке која је све више претендовала да заузме водеће место у светској политици. Та суревњивост је нарочито била изражена у сукобу капитала две државе и грозничавој трци у наоружавању, а посебно на поморском плану. У таквој политичкој клими Балкан је, као и много пута раније, због свог геостратешког значаја поново добијао на актуелности. Велике силе су добро знале да онај ко контролише то полуострво има обезбеђен пролаз ка топлим морима, Цариграду и даље ка истоку. Према томе Балкан је био "чаробан кључ" који је отварао "врата раја". Самим тим је и Србија долазила у жижу интересовања европских сила које су преко њне територије желеле да контролишу излаз на Егејско и Црно море, односно најкраће путеве који су водили на Блиски исток. Разумљиво је да је због свега тога и британска политика у својим спољнополитичким приоритетима у том раздобљу Балкан и Србију високо рангирала.
...
То је посебно дошло до изражаја током 1904. и 1905. године када је у Форин офису коначно схваћено да управо Србија може да буде та одлучујућа кочница која ће запречити нарасле империјалистичко-колонијално-територијалне амбиције Немачке и њеног савезника Аустро-Угарске, то јест ефикасно онемогућити остваривање њиховог плана да моравско-вардарском долином избију на Солун и даље се пенетрирају ка Цариграду и налазиштима нафте и других стратешких сировина на Истоку. Мајски преврат 1903. и одбијање нове српске владе и њеног суверена да изађу у сусрет британским захтевима, да казне и уклоне из јавног живота и са државних функција главне краљеубице привремено су одгодили британско инфилтрирање у Србију. Међутим, када се увидело да тврдоглаво инсистирање на монархистичко-легалистичко-легитимистичким начелима може бити погубно за британске стратешке интересе на Балкану и на Истоку, направљен је одлучујући рез. Приступило се убрзаним преговорима који су довели до компромисног решења да кључни завереници, њих петорица, буду пензионисани, како би се коначно српски случај скинуо с дневног реда. Велика Британија се у том дипломатском штрајку, прекидајући све односе са Србијом, такође водила својим начелима и интересима и краљ Едвард VII који је често означаван као иницијатор и главни заговорник прекида односа, само је поступао у складу с начелима поштовања легализма и ништа више од тога. Када је 30. маја 1906. краљ Петар Карађорђевић потписао указ о пензионисању краљеубица, тај чин је у Лондону дочекан с великим олакшањем. Наступио је период убрзане нормализације међусобних односа и већег британског разумевања за српску позицију у међународним односима, при чему је њена политика у складу са империјалним начелима које је вековима спроводила увек гледала да изађе у сусрет Србији само ако се то не коси с њеним интересима.

Mobirise

Станоје Бојанин

ЗАБАВЕ И СВЕТКОВИНЕ У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ
од краја XII до краја XV века

2005, isbn 86-7743-048-2, ћир, 435 стр.

из резимеа

Антрополози су одавно уочили да време и простор у којима се одвијао свакодневни живот нису представљали јединствене и хомогене категорије, јер свака култура ствара своје границе унутар простора и времена. Један од основних видова сегментисања временског континуума изражен је у дихотомији свето � профано. Свето време је време празника и светковине и оно представља посебно време у односу на профано време свакидашњице (М. Елијаде. 1980). Годишњи ток обележен је низом светковина које у животу човека представљају "привремено померање из нормалног / профаног у абнормално / свети поредак, и назад" (Е. Лич, 1983). Основна намера истраживања презентованих у овој књизи је да покаже на који је начин друштво средњовековне Србије формулисало и сагледавало то другачије време које је повремено, у правилним интервалима смењивало уобичајени ток свакодневице појединца, и да укаже на различите облике забавног којима је оно било обележено.
...
У том погледу, неопходно је било анализирати средњовековну терминологију која се односила на празнично време и на облике забавних активности и на различите називе забављача, те на једном месту презентовати податаке које нам пружа оскудан број сачуваних средњовековних извора, како о тим активностима, тако и о друштвеном значају светковине и празника, што уједно указује на различите концепте понашања у празничном времену.

Mobirise

Арсен Ђуровић

МОДЕРНИЗАЦИЈА ОБРАЗОВАЊА У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ 1905-1914

2004, isbn 86-7743-047-4, ћир, 808 стр.

Из закључка... 

Почетак новог века увек је са собом носио неизвесност, али и наду. У минулих два миленијума остајала су у свести људи ова осећања, као нека врста подсећања да све што је ново сутра постаје старо, а оно што је неизвесно улива се у извесно. У том прожимању препознаје се нада која се појављивала и нестајала са сваким новим летом господњим. Имали су је они који су умели да разаберу добро од злог, и да га претворе у духовну тековину. Колико су се пута многи налазили на дохват наде (спаса), а она би им напросто измигољила из руку. Све ''наречено'', како би то рекао учени Доситеј Обрадовић требало је да нас подсети да када смо на неком (новом) почетку или се приближавамо крају да ће нам једнако бити тешко. И било је тако за генерацију српске просветне елите, којој је игром судбине припала част да свој народ и државу воде и одведу, не у неизвесност, већ у њен антипод, извесност, у чијем окриљу није било лако опстати. Шта је била извесност и како је задржати да бисте имали сутра, а не јуче, јесте дилема која је мучила просвећене синове отечества на почетку новог (модерног) доба. Извесност је била условљена знањем, без њега она је постајала несигурност, које је када је реч о српском народу било исувише у њиховој историји. Како доћи до ње и како је остварати у времену када вас огрне плашт модерног и то на почетку, како неки можда с правом истичу најкраћег века. Пут и путоказ за модерно доба нису били непознаница за генерацију С.Новаковића, Ј.Цвијића, А.Николића, или оних нешто млађих Александра Белића и Тому Живановића. Нису зато јер су они стварали за време које долази (извесност) и то оруђем које је у њиховим рукама постајало моћно - пером. Шта је повезивало ове истакнуте српске мислиоце и научнике? Љубав за струку којој су се били посветили свим својим бићем али и нешто много вредније од тога - Србија.
...
Систем су модерним чинили и непосредни актери тога процеса: наставници и ученици, који су се и сами мењали у интеракцијском процесу какав је модернизација. Те промене подариле су српским школама ''у струци'' спремне и креативне наставнике, који су сопственим примером постајали истински ауторитети и личности са моралним и стручним интегритетом. Тим је био испуњен један од основних предуслова да би модернизација као процес постигла позитивне ефекте. Наравно, то не значи да је тај процес текао континуирано и без отпора. Било га је све време (1905-1914. године) од оних који су се тешко мирили и још теже прихватали оно што је за њих било ново и често недокучиво. У први план избили су поједини наставници (учитељи и професори), али и управитељи основних и средњих школа, који су одбијали сваку помисао да нешто промене, остајући доследни свом традиционалном погледу на посао којим су се бавили.
...
За немирна времена која су тек долазила ондашња просветна елита оставила је у наслеђе конзистентан образовни систем на чијим темељима се градила духовност српског народа у ХХ веку. Отуда је њихово дело трајна цивилизацијска тековина непролазне вредности.
Арсен ЂУРОВИЋ

Mobirise

Ема Миљковић Бојанић

СМЕДЕРЕВСКИ САНЏАК 1476-1560
земља - насеља - становништво

2004, isbn 86-7743-045-8, ћир, 355 стр.

Из закључка... 

Писање друштвене историје појединих области Османског царства, како европског, тако и азијског дела, на основу сачуваних извора који својим пореклом припадају тој држави, једнa је од основних карактеристика савремене османистике. Нa посебну важност ове врсте архивске грађе за историјску науку упућује чињеница да су са османским освајањима, и рушењем институција ранијег поретка, у покореним областима османске институције биле основни носиоци административне и управне власти, па самим тим и једина тела световног карактера која су могла оставити писане документе о политичким, привредним, друштвеним и културним приликама Царства. Међу изворима ове врсте посебан значај имају османске пописне књиге. Сачињаване периодично за поједине административне јединице османске државе, оне пружају не само детаљне податке о њиховој унутрашњој структури и разним сегментима друштвеног живота, већ, због цикличности њиховог настанка, омогућавају праћење одређених друштвених појава у дужим временским интервалима.
Због теже доступности истраживачима, као и ограниченог броја научних радника који су располагали стручним знањима неопходним за њихово коришћење, извори османске провенијенције су тек од средине прошлог века значајније присутни у домаћој историографској литератури. Али и након њиховог увођења у научну праксу, све донедавно, није било видљивих претензија да послуже као база за монографску обраду друштвене историје појединих већих административних јединица, које су биле основ функционисања османске државе на просторима некадашње Деспотовине.
У истраживачкој фази рада на теми Смедеревски санџак 1476-1560. Земља. Насеља. Становништво. коришћено је укупно пет османских пописа становништва Смедеревског санџака, насталих у раздобљу од непуног века (од 1476. до 1560. године). Међу њима посебан историографски значај има попис Смедеревског санџака из 1476. године. Као први детаљан попис ове области након њеног пада под османску власт, он је посебно значајан јер може да послужи као основ за упоређивања, како са изворима раније српске државе, тако и са османским пописним књигама које су настале касније.
Карактер доступних извора определио је и структуру књиге Смедеревски санџак 1476-1560. Земља. Насеља. Становништво. Њену проблемску усмереност одражава наслов рада, указивањем на три битна сегмента друштвеног живота Смедеревског санџака.
...
Обрадом ових и њима сличних питања, разматраних у оквиру три наведене проблемске целине настојали смо да дамо пресек друштвених односа на територији Смедеревског санџака у другој половини XV и првој половини XVI века. С обзиром на то да се наше казивање базирало на османским пописним књигама, њихов садржај је у доброј мери определио и карактер овог рада
Имајући у виду, на једној страни комплексност теме, а на другој, извесну једностраност османских пописних књига, да би остварили што потпунији увид у друштвене односе у Смедеревском санџаку, настојали смо да при писању овог рада користимо и изворе друге врсте. Мада су такве могућности биле јако ограничене, тим путем, уз смештање података које дефтери нуде у шири контекст остварених резултата домаће и стране науке, верујемо да смо ипак успели да понудимо заокружено виђење једног сегмента друштвене историје српког народа крајем XV односно почетком XVI века. Колико смо у томе били успешни остављамо суду научне и стручне критике. За нас лично, због напора које смо уложили пишући ову књигу, било би веома значајно уколико би она послужила као подстицај за даљи рад на овој теми или питањима која она отвара, као инспирацију за сличну монографску обраду историје других области Османског царства на којима је живео српски народ.
Ема Миљковић-Бојанић

Mobirise

Милош Јагодић

НАСЕЉАВАЊЕ КНЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ 1861-1880

2004, isbn 86-7743-046-6, ћир, 204 стр.

Из закључка 

Насељавање сељака из суседних држава у Кнежевину Србију био је процес који је започео убрзо по окончању ратног периода Српске револуције и који се различитим интензитетом одвијао у деценијама које су следиле. Током 60-тих и 70-тих година XIX века српске власти су настојале да ово насељавање регулишу усвајањем три одговарајућа законска прописа. То су били Уредба о насељавању бегунаца из Турске од 17. априла 1861, Закон о насељавању странаца од 27. фебруара 1865. и Закон о насељавању од 15. јануара 1880. Донети у различитим историјским околностима, ови акти су се међусобно разликовали по циљевима које је требало да постигну, али су истовремено, с обзиром на то да су се односили на суштински исту проблематику-насељавање, имали и извесних сличности.
Уредба о насељавању бегунаца из Турске била је донета у настојању да се трајно реши проблем избеглица из Нишког и Видинског санxака и Босанског ејалета које су у већем броју долазиле у Србију од 1858. до 1861. Ови људи, издржавани делом од стране српске владе, а делом од стране руског конзулата, били су стални извор сукоба између Србије и Порте, с обзиром на њихову делатност усмерену против османске власти у горе наведеним пашалуцима. У тренутку када је српска спољна политика била оријентисана у правцу дипломатског решења спорова с Турском, пре свега проблема исељења муслимана из српских градова, потенцијална револуционарна активност избеглица је била свакако у супротности с наведеним српским настојањима. Другим речима, избегличко питање је требало неутралисати као камен спотицања у успостављању бољих српско-турских односа пред Гарашанинову мисију у Цариграду у пролеће 1861. Осим тога, Русија је готово истовремено обуставила издавање новчане помоћи бегунцима из Турске, тако да је њихово даље издржавање у Србији нужно морало да падне на терет српског буxета. Ова два разлога навела су српске власти да проблем избеглица реше њиховим насељавањем по општинама широм земље, те је у том циљу и била донета Уредба. Ваља нагласити да је она усвојена након неуспелог покушаја репатријације бегунаца на основу султанове амнестије, која је свакако била далеко повољније решење за српске националне и државне интересе од насељавања. Уредба се, дакле, односила искључиво на одређену категорију насељеника - на избеглице из Турске. Wом је било предвиђено да насељеници добијају општинску земљу - највише 6 дана орања - на уживање у року од 15 година, после ког би она прелазила у њихову својину. Уредба је касније била допуњена одредбом по којој су насељеници могли да добију бескаматну позајмицу из општинских каса. Општа је одлика Уредбе да целокупне трошкове колонизације бегунаца пребацује на локални ниво власти, односно на општине. Она је била донета без икаквих техничких припрема у смислу испитивања земљишних ресурса погодних за колонизацију, иако је Министарство финансија било дужно да их спроведе. Ресорни министар, Коста Цукић се у овом питању држао прилично пасивно, желећи да има што мање посла око спровођења насељавања. Посматрано са аспекта побољшања српско-турских односа, Уредба није постигла свој циљ, јер је Порта одбила да у њој препозна акт добре воље усмерен у том правцу.
За разлику од Уредбе, Закон о насељавању странаца од 27. фебруара 1865. био је универзалног карактера и, макар номинално, односио се на све сељаке стране држављане који су желели да се населе у Србији. С друге стране, он је заправо био донет искључиво ради колонизације Црногораца у источном делу Кнежевине, и то како оних који су се у тренутку његовог усвајања већ налазили у Србији, тако и оних који су били очекивани у будућности. Wиме су српске власти желеле да остваре повећање процента српског становништва у Крајинском округу, али и увећање обрадивих површина у истој области. Према одредбама овог Закона, насељеници су од државе добијали до 6 дана земље за обраду, куће и помоћ у стоци, алатима и новцу. Законом је била стимулисана групна у односу на појединачну колонизацију. Припрема и усвајање Закона о насељавању странаца временски су коинцидирали са највећим валом колонизације Черкеза на Балкану. Ваља, међутим, нагласити да он ни по чему није представљао покушај српских власти да парирају османској колонизационој политици спровођеној уз границе Србије.
...
Већина колониста који су дошли у Србију у наведеном периоду може се сврстати у две групе. То су били Црногорци и бегунци из Турске. Први су у Србију долазили искључиво из економских, а други из безбедносних и економских разлога. Почетна фаза адаптације и једних и других била је мукотрпна и стога се дешавало да су се колонисти неретко одлучивали на повратак кућама. Материјално стање насељеника било је по правилу лоше. Ни њихови односи са староседелачким становништвом често нису били добри. Као што су староседеоци нерадо гледали како се дошљацима из Босне, рецимо, дели на уживање земља њихових општина, тако су и Црногорци из Петровог Села негодовали због влашког окружења у ком су се нашли. Што се, пак, прилагођавања новим климатским условима тиче, само су насељеници из Црне Горе имали већих проблема у том погледу и страдали од различитих зараза.
Милош Јагодић

Mobirise
Mobirise

Тибор Живковић
ЦРКВЕНА ОРГАНИЗАЦИЈА У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА (РАНИ СРЕДЊИ ВЕК)

2004, isbn 86-7743-044-Х, ћир, 238 стр.

Из закључка...

Досељавањем Срба и Хрвата на Балканско полуострво, који су се сместили на простору некадашње римске провинције Далмације, окончан је талас сеобе Словена који је отпочео столеће раније почетком владавине византијског цара Јустинијана I. Иако су Срби и Хрвати ступили јужно од Саве и Дунава као савезници Царства као противтежа Аварима, затечено стање урушеног позноантичког света у највећој мери одредило је правац њиховог историјског развитка. Изузев далматинских градова: Задра, Трогира, Рагузе, Котора, Будве и Улциња, који су представљали жаришта византијске управе и лучоноше цивилизацијских тековина, унутрашњост некадашње римске провинције Далмације, била је лишена градских центара или сличних жаришта. Деценије претходних пустошења начинила су у цивилизацијском смислу од унутрашњости Балканског полуострва пусто поље. Близина византијских градова на далматинској обали, са очуваним градским поретком, црквом и латинитетом, Хрватима и Србима у залеђу, благотворно је утицала на преношење културних традиција придошлим варварима. Али, овј процес текао је споро и често био прекидан.
Срби су се населили на територији која је у црквеном смислу, крајем VI века, потпадала под две архиепископије. Једна је имала седиште у Салони, а друга у Јустинијани Прими. Обе ова града престала су да постоје почетком VII века, Јустинијана Прима на самом почетку владавине цара Ираклија (610-641), а Салона се највероватније угасила постепено деценију или две касније. Тако је и црквена организација на простору Далмације и префектуре Илирик, готово поптуно престала да постоји. Изузетак су чинили мали далматински градови, Задар, Трогир, Дубровник, Котор, Будва и Улцињ, и из њих ће и потећи обнова црквена организације и њено ширење према Словенима у залеђу.
...
Највећа непознаница остаје простор данашње Босне, која је у раном средњем веку била географски далеко мања територија, и за који у раном средњем веку не постоји готово ниједан релевантан податак. Налаз појаса једног франачког мисионара из Босне, који се сигурно датира у прву половину IX века, готово да је једини податак који би указивао на мисионарске актисновсти франачке цркве према земљама дубље у залеђу Далмације. Босна је тада била у саставу срхонтије Србије, тако да и свака вест која се односи на Србију тога времена требало би да буде посматрана и као вест која се односи на Босну. Константин Порфирогенит изричито и каже да је Босна саставни део Србије, иако је већ у његово време она у понечему представљала засебну област чим је цар имао потребу да је посебно помене на крају одељка о Србији.
На основу писања Константина Порфирогенита, познато је да су српски принчеви, који се рађају половином IX века, носили хришћанска имена - Стефан, Павле, Петар. Политичко деловање српског архонта открива и да је хришћанска владарска идеологија своје утемељење у Србији нашла последњих деценија IX века. Наиме, у сукобима бугарског цара Симеона са Византијом, Срби су углавном иступали као савезници Царства, а владари који су долазили до престола након насилне смене претходника које су постављали Бугари, врло брзо су се враћали под скуте Византије. Један од могућих одговора на питање зашто су то чинили проистиче управо из владарске идеологије, јер су српски архонт очигледно развили свест да им потврда владарског наслова не може доћи из Преслава или Плиске, већ искључиво од цара из Цариграда који је имао јединствено право да поставља владаре другим народима. Ова потврда била је потребна архонту Србије и ради очувања премоћи међу осталим српским кнежевинама: Захумљана, Неретљана, Травуњана и Дукљана.
...
Испитивање стања црквене организације у Србији или српским кнежевинама није дало резултат који би открио евентуално црквено средиште или мрежу епископија. Историјски извори у себи нису сачували овакав један податак. Ипак, црквено средиште је извесно постојало, јер листа имена насељених градова у српским кнежевинама сачувана у De Administrando imperio, цара Константина Порфирогенита, показује један занимљив образац према коме је први град на списку уједно и познато црквено средиште. Тако је у случају Неретљана први град на списку Мокро, модерна Макарска, која је доцније заиста била епископија; у Захумљу је на том месту Стон, који је већ од прве четвртине X века био епископија; у Травунији је на првом месту Требиње, које је такође било епископија. Аналогија са Србијом указивала би да је главни град Србије био Дестиник, а самим тим и нека врста црквеног средишта.
У време владавине византијског цара Романа Лакапина догодиле су се веома битне политичке промене које су се одразиле и на текућа црквена питања. У његово време Далмација је враћена под јурисдикцију римске цркве и на два црквена сабора у Сплиту, 925. и 928. године, извршена је реконструкција црквене организације по римском обрасцу. Тако је Сплит постао и званично архиепископија, са својим суфраганима у Задру, Стону, Макарској и Дубровнику, односно Котору који су тада чинили једну епископију. Преуређење црквене организације у Далмацији сигурно је дало додатни подстицај даљем ширењу хришћанске организације према словенском залеђу. Два црквена средишта чинила су кичму ових активности Сплит, према Хрватима, и Дубровник, према Србима. Током векова средњег века Дубровник ће непрестано истицати своју црквену супремацију на српске земље која је релано имала основе највероватније само према Травунији, док су дукљански владари ово право Дубровчана по свој прилици покушавали да оспоре изградњом сопствене срквене организације у чему су коначно и успели у другој половини XI века. Веома је важно разумети да су ови градови уједно били и жаришта византијске власти у Далмацији, док су с друге стране у црквеном смислу спадали под римског папу. У временима црквених размирица између Рима и Цариграда, ово је доводило сасвим сигурно до прилично великих тешкоћа у црквено-организационом смислу. То је један од разлога због чега је развој црквене организације у српским земљама текао споро и испрекидано.
Тек када Византија буде и војно надзирала српске архонтије, од времена Василија II (976 - 1025), односно од 1018. године, тек тада ће се створити услови за убрзано формирање озбиљније црквене организације, па ће чак и тада проћи више од једног столећа док она не добије јасне контуре. Истоветан образац постојао је у Хрватској два столећа раније, када су Франци, као папски експоненти, заузели Хрватску и у њој успешно изградили првобитну хрватску црвку са седиштем у Нину.
Суштина истраживања црквене оргазниције у српксим земљама у раном средњем веку није могла да тече у правцу реконструкције црквене организације у српским земљама - извори су неми када је реч о овом питању - већ у утврђивању тока једног процеса који је из равијене владарске идеологије која се темељила на хришћанству неминовно морала да доведе и до изградње црквене организације. Процес је уочен и објашњен, више од тога тешко је било утврдити.
др Тибор Живковић

Mobirise

Радомир Ј. Поповић
ТОМА ВУЧИЋ ПЕРИШИЋ

2003, isbn 987-86-7743-039-3, ћир, 349 стр.

У пет поглавља Поповић је хронолошки изложио Вучићев животопис. Аутор је успешно издвојио периоде живота и дао им је одговарајуће наслове. Последња три поглавља су тематска. Иако није имао могућности да ради у страним архивима, Поповић је сабрао обиље материјала у нашим архивима, библиотекама и музејима. Сабрани архивистички материјал о Томи Вучићу Перишићу добро је систематизовао и у складно осмишљеним и добро насловљеним поглављима свеобухватно приказао његову личност, али и политичку и задужбинарску делатност. Поповић је успео да разреши многе дилеме из Вучићеве биографије да изнесе досад непознате моменте из његовог живота и да сатка лепу животну причу о једној од најзанимљивијих личности Србије 19. века.
из рецензије проф. др Радоша Љушића

До настанка овог рада колеге Поповића, Тома Вучић Перишић био је само један у низу значајних личности историје српског народа прве половине 19. века којима је српска историографија није посветила дужну пажњу. И поред већег броја мање или више успешних Вучићевих биографија, Поповићев рад представља први целовит и свеобухватан приказ живота и деловања ове занимљиве личности. Посао пред којим се аутор нашао сигурно да није био ни најмање једноставан. Недостатак аутобиографских списа, као и мали број наративних извора, који су потицали махом од Вучићевих противника оставио је аутора да своја истраживања базира на званичним документима различитих фондова домаћих архива. Током писања овог рада Поповић је исказао истрајност, истраживачку знатижељу, вештину логичког повезивања и способност разложног излагања резултата.
из рецензије доц. др Петра В. Крестића

Mobirise

Љубинка Трговчевић

ПЛАНИРАНА ЕЛИТА 
О студентима из Србије на европским универзитетима у 19. веку

2003, isbn 86-7743-040-7, ћир, 316 стр.

Модерност неког друштва мери се и нивоом образовања његови грађана. Она није само формална јер у себи садржи неколико битних елемената модерности. Најпре, она показује да ли је и у ком степену учињен прелаз из традиционалног аграрног у модерно грађанско друштво, јер друштво образованих грађана је истовремено и оно које је урбанизовано, економски и индустријски развијено и које самими тим има потребу за стручњацима различитих ужих струка. Тај пут ка модерности почиње од основне писмености као првог показатеља развоја до тренутка када достиже висок степен професионализације која карактерише високо развијена друштва. Истовремено, образованост може бити и показатељ, иако не у сваком случају, нивоа остварености грађанских и националних права, као кључних покретача процеса и покрета у 19. веку.
Србија је унеколико посебан случај јер је због дисконтинуитета у њеној историји касније од других европских земаља почела да развија образовање те је и на почетку 20. века остала једна од држава са најмање писмних грађана. Онима који су владали Србијом није било лако да само у неколико деценија надокнаде вековима трајалу заосталост, те је држава постала основни покретач модернизације. Ова модернизација одозго се огледала тиме што је управо била та која се прва окренула ка европским научним центрима и у њих послала државне стипендисте да стекну модерна знања. Овај неопходни први подстицај је уродио плодом јер су већ на почетку 20. века у самом друштву настале потребе за новим знањима и модерним професијама, све више младих људи се опредељивало за занимање инжењера, лекара или архитекте и растао је број грађанских породица које у могле своје потомке да упуте на елитне европске високе школе. То су били први показатељи модерности која је успорено текла али је и захватила и српско друштво.
Овом књигом се трага за неким од постављених питања. Један њен део посвећен је међусобним односима образовања и модернизације који је неопходан како би се дао шири оквир за разумевање њене уже теме. Реч је најпре о улози државе у грађењу њене интелектуалне елите и појединачним примерима где је и на којим школама та елита настајала. Књига је настала као резултат вишегодишњих истраживања ове теме, саопштених у двадесетак посебних научних прилога и на нивоу садашњих резултата овог аутора. Она још није целовит резултат јер се тежња да се сва истраживања заврше још увек не може задовољити. Трагање за студентима из Србије који су током 19. века кренули у развијеније европске земље да нешто науче и сазнато пренесу својој средини, показало се много сложеније него што се чинило кад се почињало са истраживањем. Најпре, реч је о стотинама људи који су из заостале земље, махом неписмених становника, у доба опште, и колективне, и личне тежње ка еманципацији, постали студенти у елитним европским научним центрима. Сазнати ко су они били, колико их је било, ко су им били професори и које су школе похађали је дуготрајан посао који захтева прецизност и облиазак свих центара у којима су се образовали. Међутим, оно што овај задатак чини важним њихова знања која су тамо стекли и која су по њиховом повратку уткана и у општа знања средине. Јер, скоро у свим случајевима, реч је о онима који су постали елита, било да су јој припадали деловањем у политици, привреди, науци или култури. Овом књигом се допуњују или тек презентирају мало познати делови њихових биографија, али се гради и колективна биографија једног целог друштвеног слоја. А реч је о онима који су градили Србију као модерну и европску државу паралално делујући у два тока - на њеној модернизацији и еманципацији и на очувању, односно изградњи, националне свести, културе и политичке самосталности. Управо та испреплетаност њихових хтења, која су била национална у ужем и европска у ширем контексту, је учинак њиховог школовања.
Љубинка Трговчевић

Mobirise

Василије Ђ. Крестић
ИСТОРИЈА СРПСКЕ ШТАМПЕ У УГРАСКОЈ (1791 - 1914)

2003, isbn 86-7743-038-5, ћир, 611 стр.

Прво издање ове Историје објавила је Матица српска 1980. године. Књига је штампана у тиражу од 1500 примерака али ње већ одавно нема у нашим књижарама. Распродата убрзо по појави, Историја српске штампе у Угарској постала је незаобилазни приручник за којим посежу сви који се баве историјом штампе, али и политичком и друштвеном историјом Срба у Угарској историјом политичких идеја, политичких странака и међустраначких односа, биографијама појединих личности и културном историјом нашег народа. Написана на основу опсежног архивског истраживања у свим архивима из наше земље и иностранства у којимасе могла пронаћи изворна грађа о штампи и на темељу пажљиве анализе свих листова који су се нашли на страницама ове књиге, аутор није нашао за потребно да за друго издање ове Историје врши допунска истраживања. У међувремену се нису појавиле иоле озбиљнији истраживачки радови из историје српске политичке штампе у Угарској за период који је обухваћен овом књигом па је и то разлог што прво издање објављујем без измена и допуна.

Василије Ђ. Крестић 

Mobirise

Душко М. Ковачевић
СРБИЈА И РУСИЈА 1878-1889

2003, isbn 86-7743-036-9, ћир, 393 стр.

Аутор је написао добро утемељен рад, заснован, у великој мери, на досада непознатој и мало коришћеној грађи руског порекла. Прегледао је најзначајније архивске фондове у Русији, што му је омогућило да се сигурније креће у лавиринтима руске дипломатије, противречних утицаја (словенофили) и држања царског двора. Коришћење одговарајућих домаћих архивских фондова (хартије Ј. Ристића, М. Пироћанца, М. Гарашанина и других), као и службених извора сачуваних у архиву МИД-а, омогућили су му да сагледа реакције српских званичних кругова на поједине акције и иницијативе. Удаљавање Србије од Русије и приближавање Аустро-Угарској у наведеном раздобљу створило је многе невоље и непријатности краљу Милану и његовим министрима. Извршење одредби Берлинског конгреса гурнуло је Србију у неизвесности европске политике које су изазивале многе унутрашње потресе и међународне невоље. Потреси на унутрашњој и спољној сцени завршили су се абдикацијом краља Милана и слабљењем положаја Обреновића.
Проф. др Драгољуб Живојиновић

Колега Ковачевић се храбро упустио у истраживање ове теме и, као што се види, труд му се исплатио. Сакупио је податке који су му омогућили да да занимљиво тумачење односа између Србије и Русије који споља нису били садржајни али се ипак доста тога у њима дешавало... На основу добијених и одлично искоришћених података Душко М. Ковачевић је научнички зрело приказао међународни положај Русије и Србије тога времена, педантно пратећи како се то уклапало у њихове међусобне односе. А те односе је затим, стручном анализом података, и њиховим мозаичким склапањем, дао повезане у облику једне јединствене целине.
Проф. др Михаило Војводић

Mobirise

Ана Столић
ЂОРЂЕ СИМИЋ, ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ДИПЛОМАТА 19. ВЕКА

2003, isbn 86-7743-032-6, ћир, 318 стр.

Рукопис показује сво богатство студија о прошлости јер се преко једног истакнутог појединца са важним местом у државној хијерархији објаснила и спољна политика Србије у балканском и европском окружењу од времена стицања независности до предвечерја Првог светског рата. Не мање значајан је допринос темељнијим проучавањима политичких односа у Србији, јер је Симић био у самом врху оних који су те односе креирали или спроводили. Остаје да се забележи и да се добила важна допуна друштвене историје, посебно историје грађанске класе, јер се на примеру једне породице и једног појединца могу пратити све фазе еманципације српског друштва.

из рецензија
проф. др Љубинка Трговчевић
проф. др Михајло Војводић

Mobirise
Mobirise

Милош Антоновић
ГРАД И ЖУПА У ЗЕТСКОМ ПРИМОРЈУ И СЕВЕРНОЈ АЛБАНИЈИ У 14. И 15. ВЕКУ

2003, isbn 86-7743-031-8, ћир, 373 стр.

Др Милош Антоновић је битно проширио истраживачко подручје користећи се мултидисциплинарним методама рада. Посебну пажњу је аутор посветио продору Албанаца у приморске градове и њихова залеђа. Албанизација је нарочито узела маха у време млетачке власти у Зетском приморју односно у северној Албанији.
Књига др Милоша Антоновића представља драгоцени научни допринос проучавању важних питања балканске историје. Привидно ограничена на једно географско подручје, тема задире у општије питање односа града и жупе у средњем веку. То је политичка историја и историја привреде, историја друштва и Цркве, историја права и културе. Милош Антоновић је изузетно образован и поуздан научник, који је захваљујући истраживањима грчких, латинских, српских и других извора методом интегралне историје пружио нову слику о односима два различита света, градског и аграрног на конкретном подручју, на простору на коме су грчке и латинске традиције важна подлога српске историје.
Проф. др Јованка Калић, дописни члан САНУ

Укупно узевши, др Милош Антоновић обрадио је једну изузетно значајну тему и за националну и за општу историју. Показао се поузданим у коришћењу свих врста извора, међу којима су најважнији били латински. Свестрано и до детаља проучио је обимну млетачку грађу, задржавајући критички став према сваком документу и податку. Проучавајући на једном микро-терену градске комуне и феномен град-дистрикт и град-жупа, дао је значајан допринос сагледавању прошлости балканскихи европских градова позног средњег века. Показао је како су се, у једној области јужног Јадрана, сучељавали балкански и медитерански начин живота, принципи владавине српске државе и методи доминације Млетачке републике.
Проф. др Момчило Спремић

Mobirise

Тибор Живковић
ЈУЖНИ СЛОВЕНИ ПОД ВИЗАНТИЈСКОМ ВЛАШЋУ (600-1025)

2002, isbn 86-7743-027-Х, ћир, 512 стр.

Током првих деценија X века већ је у Србији био снажно присутан византијски утицај и свест да власт српског архонта вреди само у случају када је потврђена из Цариграда. Исти тај утицај опажа се и на примеру захумског кнеза Михаила Вишевића. У том смислу може се говорити о византијској власти међу Србима која се огледала у признавању византијског цара као врховног господара, али ништа више од тога. Једина област која је, можда већ од Василија I или неку годину раније, била непосредније под византијском влашћу могла је да буде Дукља. Међутим, ни она није била устројена као византијска провинција, већ је имала свога архонта који је, опет, можда био под стратегом Драча. Рано присуство Франака у Далмацији и њихова власт над Хрватском онемогућили су Византију да Хрватима наметне свој утицај. Она је само 878/879. године привремено успела да преведе хрватског владара на своју страну, али је одмах иза тога Хрватска била изгубљена за дуго времена.
Током 350 година Србија, Захумље и Травунија, остале су тако ван стварног домета византијске власти. Наводно потчињавање ових кнежевина за време Василија I, онако како га је представио Константин Порфирогенит није се десило. То "потчињавање" свело се напросто на потврду затеченог стања и јачање црквеног утицаја уз признање врховне власти Цариграда, али ништа даље од тога. Осим тога, читав тај споразум са Словенима који је Василије постигао тицао се пре свега заштите теме Далмације и Ромеја/Романа који су тамо живели.
Посматрају ли се сви Словени од Пелопонеза до Саве и Дунава, стиче се утисак да је Византија следила једно свеприсутно начело - придобијање домаћег архонта византијским титулама и положајем. Свакако, не треба искључити ни богате дарове који би каквог ћудљивог словенског главара придобили да се стави под скуте цара. Од тог полузависног или полунезависног положаја требало је учинити само корак до коначног потчињавања словенске кнежевине и њеног стављања под непосредну византијску управу. Такав је случај био са Словенима на југу Балканског полуострва, док су сложени политички односи на северу и у Далмацији ово начело у највећој мери ометали. Корак до коначног потчињавања некада је био дугачак и зависио је, у великој мери, од утврђивања хришћанског наука међу Словенима. Из тог наука следила је владарска идеологија, а из те идеологије ширила се лепеза могућности Византије да без борбе и крви наметне своју власт.
Рукопис др Тибора Живковића је резултат огромног истраживачког рада, који уједињује националну историју и византологију, славистику и историју европског Запада (Италија, Венеција, Медитеран). Пажљиви читалац ће у тексту запазити мноштво новина у односу на старију научну литературу. У предност убрајам чињеницу да аутор јасно раздваја доказ од претпоставке, закључак од могућности. Због неуједначености расположиве историјске грађе многа су питања остала отворена, могућа решења назначена. Текст је писан јасним стилом и лепим језиком. Научни апарат је дат исцрпно.
Проф. др Јованка Калић, дописни члан САНУ

Укупно узевши, дело др Тибора Живковића представља прво до сада целовито истраживање досељавања Словена на широком простору Балкана, од Дунава до крајњег југа Пелопонеза. Резултат је дуготрајног и мукотрпног рада, за који су била потребна велика предзнања, међу којима издвајам познавање класичних и живих језика. Бављење раним средњим веком посебно је тешко, због крајње оскудице и фрагментарности извора. Аутор је понекад морао прибећи хипотезама, али су оне разложне и уздржане. Ова тема је, нарочито у нашој науци, до сада обрађивана првенствено у оквиру византолошких студија. Уклапањем у њу историје Италије и целог Средоземља, писац је показао да је и византолошка и општеевропска. Његово дело улази у нашу и светску историографију.
Проф. др Момчило Спремић

Mobirise

Владимир Јовановић
СРБИЈА И БУГАРСКА 1886-1896

2002, isbn 86-7743-026-1, ћир, 180 стр. 

Монографија Србија и Бугарска 1886-1896. представља прилог из области дипломатске историје. Замишљен првенствено као хроника значајних политичких збивања, рад је посвећен анализи међусобних односа две балканске државе у поменутом десетогодишњем периоду. Трагању за узрочно-последичним везама, као и за скривеним побудама међусобног неповерења, или сарадње Београда и Софије, дато је централно место. Монографија је подељена на три поглавља, пратећи три сасвим различита периода српско-бугарских односа.
У првој глави, Од оружаног сукоба до прећутног савезништва, аутор најпре разматра стање у коме су се српско-бугарски односи налазили почетком 1886. године, непосредно по окончању Српско-бугарског рата. Скривени мотиви српског краља, Милана Обреновића, као и анализа наглих промена његове политике према Бугарској, подробно су изложени. Њихов узрок, аутор види у настојању српског краља да сузбије, стварне или умишљене, претње руских политичких кругова. Русофобија српског краља довело је до неочекиваног побољшања српско-бугарских односа, нарочито после завере којом је свргнут бугарски кнез, Александар Батенберг, у лето 1886. године. Отварање питања избора новог кнеза у Бугарској (тзв. "бугарска криза") и нови притисци Петрограда, допринели су зближавању режима Србије и Бугарске. Наредних година, прозападно оријентисане политчке елите две земље су, везане страхом од заједничке опасности, пружале бројне доказе међусобног уважавања и добросуседства. Обнова званичних односа није, међутим, зауставила припреме за будуће српско-бугарско супарништво у Македонији.
Друга глава, Време помућених односа, покрива временски веома значајан период између 1889. и 1892. године, током којег је дошло до потпуног захлађења у односима две земље. Абдикација краља Милана и долазак на власт русофилских снага у Србији, водили су неминовном сукобу са аустрофилским режимом кнежевине Бугарске. Анализа основних циљева блискоисточне политике Петрограда, дата упоредо, пружа одговор на многа питања која би из видокруга Београда и Софије било теже осмотрити. Осим већ уобичајених дуела дневне штампе око Македоније, напетости се од тада преносе и на поље војних припрема за нови сукоб, све до рада на поткопавању поретка у суседној држави пружањем гостопримства политичким емигрантима и саучествовањем при ковању различитих завера.
У трећој глави, Године промена, размотрен је смер даљег развоја српско-бугарских односа под битно измењеним политичким околностима. Слабљење интереса великих сила за исток "бугарске кризе" и окретање интереса Петрограда ка далекоисточним пространствима, изменило је распоред политичких снага у Србији и Бугарској. О искренијем односу између Србије и Бугарске није могло бити речи, јер је опасност од поновног избијања Источне кризе у први план изнова ставила питање Македоније. Територијалне претензије у Македонији постављале су непромостиве препреке дугорочнијој међусобној сарадњи Београда и Софије, током последње деценије 19. века. Неуспеху првих покушаја усаглашавања начелних српско-бугарских ставова око будућности ове турске провинције, аутор је посветио последње странице монографије.
Јовановић се упустио у систематично прегледање досадашњих истраживања, истовремено вршећи строгу селекциију објективних историографских резултата од произвољног и пристрасног, политички обојеног писања. Користећи предности доброг познавања језика, као и рада у архивима обеју суседних балканских држава он се посветио анализи дипломатских регистратура, оновремене штампе, као и објављених и необјављених мемоарских списа политичара и државника, савременика догађаја о којима је реч.
Резултат није изостао. Методолошки добро компонованим поступком, широко постављајући проблем како званичних, тако и незваничних српско-бугарских односа, Јовановић је пружио њихову веома успелу и целовиту слику. Не штедећи ни једну од страна, истовремено не стављајући се у улогу судије, он је у свом раду указао на бројне обострано учињене грешке и пропуштене прилике да се ови односи доведу у хармонију која би била од користи за оба народа. Истичући важност тзв. македноског питања као и питања Старе Србије на међусобне односе Србије и Бугарске, Јовановић није пропустио да истакне значајну улогу великих сила, које су се остварујући своје великодржавничке амбиције, мешале у унутрашње односе двеју земаља и у великој мери их компликовале.
Доц. др Петар В. Крестић

Mobirise

Бојана Миљковић-Катић

СТРУКТУРА ГРАДСКОГ СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ СРЕДИНОМ 19. ВЕКА

2002, isbn 86-7743-028-8, ћир, 221 стр.

Пре устанка српског народа против турске власти 1804. године, српско друштво у Београдском пашалуку скоро уопште није било раслојено. Готово сви Срби били су сељаци, а само мали део бавио се трговином свињама. Неки од сеоских сточарских трговаца поседовали су већа богатства, иако се по начину живота нису осетније разликовали од осталог сеоског становништва. Током борбе за национално ослобођење, почело је и значајније раслојавање српског друштва и издвајање малобројне групе богатих народних старешина, која је обухватала и део сеоских трговаца. Стварањем националне државе дошло је до привредног полета и развоја државног апарата. Привредни полет погодовао је стварању трговачког и занатлијког слоја, а развој државне управе нарастању чиновничког слоја.
Привредни развој Србије почивао је на трговини и занатству, па су трговци и занатлије чинили горњи друштвени слој; радници су чинили најнижи друштвени слој, а чиновници елиту.
Нове друштвене групе настале су управо у градским насељима стога што су се у њима појавиле нове привредне гране, нова занимања и уопште нове делатности, које су биле слабо или никако повезане са пољопривредном производњом. Неразвијеност привредне основе већине градских насеља, и уопште спор економски развој у условима неразвијеног унутрашњег тржишта, нису погодовали стварању великих друштвених разлика. До средине XIX века раслојио се сасвим мали део српског друштва, и то углавном у градским насељима. Структура тог раслојеног дела друштва, регистрована пописом становништва из 1862/3. године, карактеристична је за прединдустријска друштва и почетни период друштвене диференцијације: постојао је релативно мали број друштвених група и још нису била осетније издиференцирана занимања; имовинске и друштвене разлике унутар исте групе нису биле велике, јер је велики део њихових припадника био релативно сиромашан, а богатих је било изузетно мало.
Брзо нестајање турског наслеђа из градских насеља Србије било је условљено потпуним исељавањем муслимана и досељавањем новог становништва пореклом са села. Онај који није имао земљу, радњу или сигуран приход, није уживао поштовање, ни на селу, ни у градским насељима. Изузимајући танак слој богатих грађана, који су живели подражавајући у мањој или већој мери средњоевропску културу становања, моду и начин опхођења, већина градског становништва живела је и даље придржавајући се старих традиционалних и патријархалних норми живота. Досељеници који су се у у градска насеља доселили из других градских насеља били су малобројни и утопљени у море досељеника са села, па нису могли да наметну сопствене стандарде, иако су задржали своју традиционалну културу.
Реч је о студији у којој је Бојана Миљковић-Катић одлично показала да се, иако је располагала богатством података, њиховим пажљивим избором може на сажет начин, без расплињавања у објашњењима, дати научно озбиљно а истовремено занимљиво виђење градског и варошког друштва у Србији половином 19. века. Осврнула се на типове насеља у Србији, настојећи да изнесе оно најкарактеристичније у њиховом развоју, а посебно да укаже на све што ће затећи и затим мењати управо градско становништво. У другом делу књиге анализирала је једну по једну друштвену групу, настојећи да уочи све што је погодовало друштвеном и имовинском раслојавању, издвојила је неколико категорија друштва, које је потом пажљиво скицирала трудећи се да свакој строго одреди друштвени и материјални положај.
Проф. др Михаило Војводић

Рад Бојане Миљковић-Катић о стурктури становништа српских градова средином 19. века први је покушај да се уђе у велику тему настанка и развоја српских градова у Кнежевини Србији. Реч је о изучавању града као дела процеса модернизације, тј. преласка једног друштва из аграрног у грађанско, и о праћењу процеса настанка грађанства. Иако би се из наслова могло закључити да ће преовлађивати статистички материјал, ради се о дубинском продирању у структуру градског живља, при чему су вредно прикупљени статистички подаци били само основа која је дограђена осталим изворима. На овом богатом материјалу проучена је целовита историја друштвених структура највећих ондашњих градских средишта. У овој минуциозној анализи појединих занимања са обиљем сликовитих и вредних података, њихов развој је, за овај тренутак и стање истраживања, целовито приказан. Монографија припада неколиким врстама историјских истраживања: историји друштва, економској историји, историји демографије, али је и веома драгоцен прилог ужим историјама сваког од појединих насеља и занимања.
Проф. др Љубинка Трговчевић-Митровић

Mobirise

Александрa Вулетић
ПОРОДИЦА У СРБИЈИ СРЕДИНОМ 19. ВЕКА

2002, isbn 86-7743-025-3, ћир, 221 стр.

Развој српске породице није се битније разликовао од развоја породице у осталим европским земљама. У односу на земље западне и средње Европе, услед историјских услова, развој породице у Србији био је спорији него у развијеним земљама. Иако је инокосна породица била доминантан облик продичне организације у српском селу средином 19. века, задруга је и даље опстајала као културни концепт; породична, родбинска као и повезаност унутар сеоске заједнице била је веома изражена. Економски и друштвени развој био је још увек на ниском степену да би угрозио те везе. И поред тога, по својим основним карактеристикама - величини, структури и функцији, српска породица средином 19. века није се много разликовала од породица у осталим земљама Европе.
Средином 19. века само 8% становништва Кнежевине Србије живело је у градским срединама. Инокосне продице (око 65%) и самачка домаћинства (око 30%) преовладавали су у градовима, док су сви остали облици породице били слабо заступљени.
Поред структуре породице у књизи је указано и на улогу породице као економске заједнице, анализирани су односи унутар породице, деоба задруге, као и однос државе према деоби. Статистички извори употпуњени су другим изворима - мемоарским списима, документима из државних министарстава, судским документима, као и делима писаца из 19. века која се односе на ову проблематику.
На основу података из пописа становништва Кнежевине Србије из 1862. године Александра Вулетић је закључила да се српска породица по структури није много разликовала од породица осталих европских земаља. Развој породице у Србији је, услед историјских услова, био спорији него у европским земама. И поред тога, по својим основним карактеристикама величини, структури и функцији, српска породица средином 19. века није се много разликовала од породица средње и западне европе. Александра Вулетић је тако довела у питање укорењено схватање о развијености задружног живота у Србији 19. века.
Проф. др Радош Љушић

Породица у Србији средином 19. века Александре Вулетић први је рад у домаћој историографији који се бави историјом породице. Подаци из пописа у овој монографији допуњени су богатом архивском грађом и бројним подацима из књижевних дела који су у вези са овим питањем. Успешан спој статистичких показатеља, архивсих података, књижевних и историографских сазнања, изложен је лепим језиком и однегованим стилом. Све то чини овај рад оригиналним, вредним и корисним прилогом српској историографији, који са задовољством препоручујем за штампу.
Доц. др Петар В. Крестић

Mobirise

Петар В. Крестић
СРПСКО ПРИВРЕДНО ДРУШТВО "ПРИВРЕДНИК" (1897-1918)

2002, isbn 86-7743-024-5, ћир, 238 стр.

Привредник је представљао једну од најзначајнијих установа српског народа у Аустро-Угарској монархији. Од самог свог настанка, 1897. године, па све до краја Првог светског рата ово Друштво је играло кључну улогу у осамостаљивању, снажењу и унапређивању српске привреде. Иако посредно, Привредник је био и од изузетне важности за јачање националне самосвести српског народа у Монархији, очување српских народних обичаја и неговање српског језика и писма.
Основан по идеји Владимира Матијевића, уз финансијску помоћ његових истомишљеника, пријатеља и родољуба, Друштво је требало да начини спону између сељака и интелигенције стварањем средњег слоја, за којим се код српског становништва у Монархији осећала изражена потреба. Привредник је био замишљен као институција која ће помагати да се бистра, радно способна, а сиромашна српска деца, највећим делом из економски заосталих сеоских средина, поред стицања основног образовања, оспособе и за занате и трговачке послове. На тај начин његови творци желели су да образују јак кадар Срба привредника и да помогну сваки српски привредни покрет, чиме би се створили услови за настанак снажног српског грађанског слоја, који би био у стању да како економски, тако и интелектуално одговори захтевима времена и да омогући српском народу опстанак и напредак.
Друштво је одиграло значајну улогу и у побољшању социјалних прилика у областима насељеним Србима, узимајући за шегрте децу из најугроженијих породица, које су биле на ивици егзистенције.
Настао на потпуно алтруистичкој основи, Привредник је искључивао сваку новчану добит. У њему је изграђиван колективни дух, који је све будуће питомце везивао до смрти и наметао им обавезу не само према народу којем су припадали и према Привреднику него и братску помоћ друговима. Привредник је исказао и свеобухватност, нетипичну за ондашње време, тиме што је прихватао, васпитавао и школовао и женску децу, чиме је додатно јачао српско грађанство.
Резултати Привредниковог рада су импозантни. Своју делатност Друштво је веома успешно обављало од 1897. све до половине 1914. године, до када је омогућено да се око 10.700 питомаца из свих крајева насељених Србима образује за преко 80 различитих занимања - заната, трговине и угоститељства. Поред тога, за 50 година свога укупног постојања и 46 година активног рада, Привредник је обучио око 40.000 сиромашне српске деце, чиме је постао узор на који су се многа слична друштва и бројне организације других народа угледале. Својом примерном и успешном активношћу Привредник је у потпуности оправдао своје основно начело, које гласи: "Највеће је доброчинство дати човеку поштена рада и зараде"
Петар В. Крестић дао је сажет приказ делатности једне од најзначајнијих привредно-просветних установа српског народа у 19. и 20. веку. Успешно је савладао огромну заоставштину "Привредника", зналачки jу је разврстaо према добро осмишљеним поглављима и уверљиво изнео резултате до којих је дошао.
Међу нашим историчарима има мало оних који се баве историјом привреде, па Крестићева истраживања усмерена у том правцу дају нове резултате у досад занемареном, али битном сегменту српске економске повести. Овим рукописом потврдио је већ запажену зрелост марљивог истраживача, с однегованим стилом и језиком и смисао да коректном анализом искаже своје истраживачке резултате.
проф. др Радош Љушић

Захваљујући вишегодишњим упорним и широко заснованим истраживањима Петра В. Крестића, рукопис је обухватио све најбитније што треба знати о привредној историји Аустро-Угарске, односно о делу Монархије где су главни актери били Срби. Овом монографијом не постиже се само попуна празнине дела историјских истраживања који прати развој привреде већ и опште историје дела српског народа, где се јасно може пратити и развитак просвећености, учешће у догађајима везаним за развој националне самосвести и његово политичко сазревање.
др Даница Милић

Mobirise