free html5 templates
Mobirise

Љубомир Максимовић

ВИЗАНТИЈСКИ СВЕТ И СРБИ

2009, isbn 987-86-7743-072-6, ћир, 535 стр.

из Предговора

Место Србије у средњовековној Европи било је у великој мери одређено припадношћу земље основним вредностима византијске цивилизације. Ова непорецива чињеница обликовала је на одлучујући начин српску историју, са последицама које се протежу све до наших дана. Иако је средњовековна Србија у свом развитку показивала значајну аутохтоност и присуство не мање значајних утицаја са Запада, византијски аспект српске цивилизације израстао је у њено препознатљиво обележје. При томе, као што је добро познато, сплет византијских утицаја оствариван је у вишевековној интеракцији двеју земаља, која би се могла назвати амбивалентном по карактеру. Јер, српско "угледање" на Византију подразумевало је и времена међусобних сукоба, и времена мирног суживота, као и времена у којима се тежило обједињавању унутар заједничког простора. Кроз све те мене, сазревање српске средњовековне цивилизације одвијало се непрекинутим током, доживљавајући нарочити развитак у доба владавине Немањића.
Разуме се, читав овај преплет збивања, идеја, политичких планова, уметничких токова, верских струјања, успона и падова, наилази на снажан одјек у оновременим писаним изворима разних врста, византијским пре свега, али и у делима српске књижевности и канцеларијске праксе. Градитељство и сликарство, нарочито сакрално, не заостају по важности представе коју обликују о цивилизацијским токовима. У одређеним периодима, свим овим изворима прикључују се и византијски званични печати, чији су отисци, углавном у олову, налажени у новије време на српским просторима.
Због свега тога, природно је што је српска историјска наука уопште, а српска византологија посебно, увек посвећивала велику пажњу односима Србије и Византије. За "београдску византолошку школу" ови односи деценијама представљају једно од најважнијих поља проучавања, са посебним местом међу пројектима Византолошког института САНУ. У ствари, ту су увек постојала два концентрична круга истраживања: односи јужнословенског света на Балкану са Византијом чинили су основу за улазак у специфичнија, и по себи важнија, проучавања места Србије у одмеравањима за господство над реченим простором. Господство које је, упркос политичким разликама између протагониста ових одмеравања, производило заједништво у њиховом културном идентитету.
Истраживачким путем о којем је реч - бар једним његовим делом - пошао сам врло рано, већ од првих својих радова, и увек остајао на њему, чак и у периодима када сам се превaсходно бавио византолошком тематиком наоко удаљеном од "српских" или словенских" тема. Током многих година то је резултирало знатним бројем радова са врло разноврсним предметима истраживања. Зато, када сам добио понуду Историјског института да саставим књигу са резултатима тих истраживања, није било сасвим лако донети одлуку о њеној садржини. Природно, да би била избегнута претерана дисперзивност, ограничио сам се на "српске" теме, остављајући по страни ширу словенску тематику. Међутим, и у тако постављеним оквирима нису узети у обзир многи радови. С обзиром на намеру да буду приказани различити аспекти византијско-српске интеракције, изостали су радови који припадају корпусу српске националне историје, односно они у којима је византијска компонента мало заступљена, као и радови у којима су прекорачене границе византијског света, односно они у којима је Србија стављана у контекст ширих оквира европске историје. Такође, изостављени су радови из византијско-српског корпуса, чији је превасходни циљ својевремено био да се страним срединама приближе питања која су слабо позната изван нашег простора, иако је о њима наша наука изрицала мериторне судове са општом важношћу. Најзад, изостављен је и превод вести историчара Георгија Пахимера, заједно са припадајућим коментаром (Византијски извори за историју народа Југославије, VΙ, Београд 1986, 1-62), јер представља део једног колективног напора, у којем се доприноси појединих учесника у пројекту међусобно преплићу и доводе до заједничког резултата.
Коначни избор сведен је на тридесет радова, објављиваних на разним језицима у земљи и иностранству, који су се у оригиналном облику појављивали у дугом временском раздобљу, између 1970. и 2005. године. Међу њима су и три текста рађена у коауторству (Б. Ферјанчић, М. Поповић), што ми чини велику част и посебно задовољство. Овде већ спомињана разуђеност српско-византијске интеракције условила је да сакупљени текстови буду груписани према тематским целинама које се оцртавају кроз њихову садржину: Простор (три студије), Политичке и идеолошке представе (девет студија), Државна управа (четири студије), Људи и догађаји (десет студија), Извори (четири студије). Само у једном случају - када је реч о простору Северног Илирика - предмет рада није непосредно везан за Србе него за рану историју територије која ће у средњовековној српској историји касније играти изузетну улогу, што је и био разлог да овај текст буде увршћен у књигу. С друге стране, у књигу су унета и два текста који се дотичу присуства Срба у удаљеним крајевима византијског света (Епир). Неки од овде објављених радова везани су за тематику којој се нисам враћао у другим приликама. Неколико радова, пак, посвећено је темама чији су поједини аспекти представљали кроз дуже време предмет мог интересовања. У њима је стога могућно пратити извесну еволуцију погледа и тумачења, која се заснива како на ширењу мојих истраживачких интересовања, тако и на одређеном напретку византологије током последњих деценија.
   У Београду, на Видовдан 2008.
   Љубомир Максимовић

Mobirise

Драгољуб Р. Живојиновић

ЕВРОПА И ДУБРОВНИК У 17. И 18. ВЕКУ

2008, isbn 987-86-7743-070-2, ћир, 478 стр.

из Предговора

Припремајући ову књигу за објављивање, сетио сам се својих почетака. Прве кораке у упознавању са изворима и архивским радом направио сам током студентске летње праксе у Архиву Дубровачке републике, у познатој Спонзи. У њој сам упознао многе угледне личности, домаће и стране, моје потоње професије. Са некима од њих сам сарађивао, док сам са другима исковао трајна пријатељства. Нажалост, многи од њих више нису међу живима. Имао сам привилегију да ми је прве савете и помоћ у архивском раду пружио мој уважени учитељ, Јорјо Тадић, један од најбољих познавалаца архивских фондова и прошлости Републике Св. Влаха. Под његовим будним оком, мој напредак у савлађивању грађе био је брз и сигуран. То није било све. Међу своје учитеље сврставам са осећањем дубоког уважавања незаборавног Бранислава Недељковића и непоновљивог архивисту и човека, Здравка Шундрицу. Ова књига је израз дубоке захвалности за све што су учинили за мене.
Њихово знање, добронамерни савети и подршка олакшали су ми читање архивских књига и разумевање тема и проблема чијим сам се проучавањем бавио. Иако сам се, касније, окренуо другим истраживачким питањима и просторима, никад нисам престао да се интересујем за Републику св. Влаха и њену прошлост. Жеља да се са њом дубље упознам и да је разумем допринела је да током неколико наредних деценија изнедрим радове који су бацили више светлости на поједина питања. Њих је било више. Моју пажњу привлачили су претежно питања привреде и друштва, интересовање Дубровчана за новооткривене земље, поморство, конзуларну службу, здравство, финансије, међународни односи. Сакупљени на једном месту, радови настали у дужем хронолошком раздобљу, казују много о једном времену и људима, борби за опстанак у окружењу моћних савезника и непријатеља, схватањима, испреплетености европског и средоземног, а посебно бaлканског, институцијама и пракси, идејама, смелости и мудрости, али и страхом оних који су били на челу Републике у бурном свету XVII и XVIII века.
Нема сумње да је Република темељила своју државну организацију на европским узорима. Они су били дубоко уграђени у њену структуру и начин размишљања њене владајуће класе. Иако на први поглед изолована и удаљена од Европе, окружена са свих страна Отоманским царством, Република је своје установе и законе обликовала према европским уз орима, прилагођавајући их постојећим околностима. Уградила је меркантилизам и камерализам у свој привредни и друштвени поредак. Сарађивала је са појединим европским државама у свему што је било од заједничког интереса и користи, што су налагале потребе. То се, пре свега, односи на борбу против ширења заразних болести. Као многе европске државе и њихови житељи, Дубровчани су се интересовали за Нови свет и племените метале. Република је изградила своје поморство и конзуларну службу на европским узорима. У Европи је такође образовала своје лекаре, хирурге и апотекаре који су бринули о здрављу житеља Републике и њених суседа. Финансијски живот у њој био је заснован на европским (италијанским) узорима. Најзад, као све мале и слабе државе Старог света клонила се неспоразума и сукоба са моћним. Имала је своје заштитнике, али и противнике. У ратовима између великих сила држала се по страни, настојећи да искористи сваку прилику да осигура добру зараду за своје поданике. Најзад, владајућа класа Републике плашила се нових сила (Русија) и нових идеја (Француска револуција) од којих није имала начина да се заштити.
Књига о Дубровачкој републици треба да подсети читаоце на некада доминантно место Београдске рагузеолошке школе у историографији бивше Југославије.

Mobirise

Михаило Војводић

ИЗАЗОВИ СРПСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

2007, isbn 987-86-7743-063-4, ћир, 436 стр.

из Предговора

Рађање нововековне српске државе почетком 19. века на тлу Београдског пашалука био је догађај од огромног значаја за будуће место и улогу југоисточне Европе у међународним односима. Криза у Турској која је томе претходила потресајући крајем 18. века њен европски део и огледала се, поред осталог, у појави побуњеничких и сепаратистичких покрета, у слабљењу ауторитета власти и у често неуспелим настојањима да се тамо заштити државни систем произвела је један од највећих међународних политичких проблема. Аустрија и Русија су тада сачиниле план о међусобној подели турских балканских територија и о успостављању равнотеже својих интереса на Балкану, али њихов рат против Турске, вођен у том циљу, окончао се 1791/2. године без успеха. Помало неочекивано оне су се суочиле и са буђењем Срба у Београдском пашалуку чији су појединци стекли ратно искуство борећи се као добровољци заједно са аустријском војском у протеклом рату. Срби су, међутим, свој отпор који су пружили злогласној дахијској управи у Београду 1804. године брзо претворили у ослободилачки покрет ширих размера са амбицијама да образују своје државно језгро које би затим водило ослобођењу српског и осталог хришћанског становништва Балканског полуострва. Њихова борба се, међутим, није могла водиту изван утицаја заинтересованих сила. То се видело по разним одлукама и актима насталим у време Првог српског устанка а који ће се уградити у будуће уговоре из којих ће, заједно са тековинама Другог устанка, настати аутономна српска држава 30-их година 19. века. Иако је у томе Русија имала великог удела док је Аустрија ускратила Србима своју подршку сматрајући их пуким следбеницима руске политике слободно се може рећи да се једно цело српско поколење могло сматрати највећим добитником. Појава српске нововековне државе била је од огромног значаја за будућност југоисточне Европе у међународним односима. Српски предводници су, ипак, у следећих неколико деценија посустали у својој борби за ослобођење Српства. Тек су шездесетих година хтели да је наставе захваљујући плановима кнеза Михаила. Његови напори били су усмерени на повезивање са суседним државама и покретима и на склапање, са њима, савезничких уговора као, на пример, са Црном Гором, Грчком, бугарском политичком емиграцијом, али нису довели до заједничке борбе. Тек су ослободилачки ратови 1876-1878. године донели Србији признање независности, али и невелико проширење на југоистоку. Становници Србије нису тада могли сакрити разочарење, чак се нису ни претерано радовали добијању независности. Погођени су били неиспуњеним надама да ће се Срби у Босни, Херцеговини, Старој Србији и Македонији избавити из туђинске власти. Србија је настојала да се на Берлинском конгресу покрене питање Босне и Херцеговине у којима су устанци тамошњих Срба претходили ослободилачким ратовима 1876/7. године али су је велике силе дубоко погодиле одлуком да се тамо упуте аустријске трупе. Нова окупација тих покрајина представљала је запреку ослободилачким плановима Србије на том правцу, док су, с друге стране, њени добици на југоистоку били далеко мањи од очекиваних, али и једино проширење које јој је признато и то уз велико противљење Русије која је тада настојала да заокружи што већу бугарску државу. Србија се тако морала лишити и делова чисто српских крајева које је њена војска у ратним операцијама ослободила. Не само да није била награђена због огромног терета који је у претходним ратовима поднела него је, по оцени многих савременика, била кажњена јер је устала у ослобођење српског народа. Штавише, аустријским војним гарнизонима, тада успостављеним у Новопазарском санџаку, била је и одвојена од Црне Горе, а српском народу у целини била је намењена судбина да буде подељен.
После Берлинског конгреса Србија, због аустријског војног присуства у Босни и Херцеговини, више није могла ни помишљати да брине за Србе западно од Дрине, док је, с друге стране, на истоку, Бугарска све више израстала у њеног озбиљног супарника у вођењу национално-ослободилачке политике. Тако стешњена, Србија се окренула ка југу, Старој Србији и Македонији, па је то постало и најважније подручје њеног спољнополитичког ангажовања. Није било много дилеме ни у погледу употребе средстава. Вођењем умерене туркофилске политике и коришћењем легалних метода њој се отварала најбоља могућност да дође у додир са Србима на тим подручјима. А то значи да је преко својих конзулата, националних радника, владичанских места, цркава, школа и књига - дакле дозвољених средстава - стварала своја упоришна места међу хришћанима у Европској Турској. Тако се успешније могла супротставити и супарничкој поропаганди коју су са истим циљем организовале Бугарска и Грчка уз помоћ Егзархије и Патријаршије. Међутим, крајем 19. и у првим годинама 20. века, погоршало се стање у Старој Србији и Македонији. Томе су допринеле најављене турске реформе и оружани отпор Албанаца који су се томе супротставили. Српско становништво Старе Србије изложено насиљима Албанаца напуштало је своје домове и одлазило за Србију јер је било очигледно да велике силе неће вршити притисак на Турке да се реформе спроведу а да су турске власти једино биле спремне да попуштају Албанцима. Код српских политичара је зато све више слабила идеја да се туркофилском политиком или ослонцем на велике силе може битно побољшати положај неослобођеног српског становништва у Труској а јачала је свест о потреби вођења "револуционарне" политике односно да се Србија треба усмерити успостављању југословенског и балканског савезништва. На ово је упозоравало и све наглашенија претећа политика Аустро-Угарске која се поред осталог исказала њеном анексијом Босне и Херцеговине 1908. године када је грубим и једностраним актом увећала своје балканске поседе. Природну обавезу Србије да исказује бригу за своје неослобођене сународнике квалификовали су у Бечу великосрпском политиком. Страх који је у Србији оправдано растао због оптужби аустроугарских владајућих кругова, поједини српски политичари и листови преточили су у захтев да све што живи јужно од Саве и Дунава буде у савезу. Југословенска оријентација једног броја истакнутих српских политичара, научника и јавних личности пред Први светски рат и затим током четири ратне године био је српски одговор на све опасности које су долазиле са севера.
Огледи и расправе који су ушли у ову књигу настали су у различито време, махом последњих година. Првобитно су били појединачно објављивани у угледним научним публикацијама, а сада су први пут сакупљени на једном месту и хронолошко-проблемски груписани у четири дела која заједно чине ову књигу. Нисмо хтели да уносимо још неке наше радове који би садржински одговарали књизи јер су већ објављивани као део неких других избора наших радова (на пример, у књигама Србија и Балканско питање и Путеви српске дипломатије) тако је ова садашња целина сасвим нова и оригинална.
Књига Изазови српске спољне политике нема претензију да свеобухватно образлаже спољну политику Србије и њене појединачне задатке у распону од краја 18. века па закључно са Првим светским ратом. Покушали смо међутим да, са релативно мањим бројем одабраних радова, а који из различитих углова осветљавају спољну политику Србије, остваримо увид у главни правац њене активности у дугом раздобљу од преко једног века. Тако, на пример, рад који указује на Новаковићево проучавање проблематике Првог српског устанка објашњава у каквим је међународним околностима настала нововековна српска држава. Из једне расправе откривају се поново пројектоване активности Србије на Балакану 60-их година 19. века тј. након неколико деценија застоја насталог после стварања аутономне српске државе. Неколико расправа посвећених источној кризи 1876-1878. године предочавају тадашњи тежак међународни положај Србије и последице које су из тога произишле у њеном развоју. Из појединих радова открива се суштина крупних политичких питања проистеклих из ангажованости Србије према суседним земљама. У њима се виде и најважнији задаци за чије је решавање Србија била заинтересована. Извесни радови садрже податке и тумачења који откривају тежак положај Срба у неослобођеним крајевима. Дакле, резултати научних истраживања који су садржани у овом низу одабраних радова пружили су одговор на више изазовних питања везаних за спољну политику Србије, а омогућили су да се изнесу и нове чињенице о непосредним иницијативама Србије у односу на неке од великих сила. На основу њих се могу боље разумети и главни национални задаци Србије и улога тзв. спољног фактора у њеној политици. Напокон, из свега се може поузданије судити о многим важним проблемима на Балкану. Сви текстови у књизи засновани су на подацима добијеним из великог броја архивских докумената и забележака насталим у оно време.
   М. Војводић

Mobirise

Сима Ћирковић

О ИСТОРИОГРАФИЈИ И МЕТОДОЛОГИЈИ

2007, isbn 987-86-7743-060-3, ћир, 373 стр.

из Предговора

Захваљујући љубазном позиву Историјског института и његовог директора др Тибора Живковића настала је ова књига у којој су сабране студије и огледи из области које у нашој средини нису биле посебно неговане. Овде сакупљени текстови о историји историографије и методологији настали су у распону од преко 30 година разним поводима: једни као прилози за научни скуп, други као предговори или поговори књигама, трећи опет у вези са обележавањем годишњица значајних стваралаца. У сваком случају, нису настали по плану, нити с циљем да исцрпно и систематски обраде споменуте области. Заједничко им је, ипак, то што се баве писцима и делима која су унапредила српску историографију и методолошким проблемима актуелним у нашој средини. У текстовима се на известан начин рефлектују епохе развоја српске историографије. У средишту пажње је научни, критички период са личношћу Стојана Новаковића у жижи, уоквирен на једној страни претходницима, а на другој, методолошким темама које представљају природан наставак, историографију која се ствара. Историја историографије се разликује од историја модерних наука највише тиме што се не ограничава на формирану и диференцирану дисциплину, већ мора залазити у дубљу прошлост и испитивати све видове суочавања са прошлошћу, условљене културом сваке поједине епохе. Отуда се и у овој књизи налазе прилози о драгоценим српским летописима, о једном веома необичном сусрету усмених традиција и литерарних амбиција (Ђурађ Сремац) и о једном раном посреднику између старих, делом и изгубљених писаца, и читалаца заинтересованих за словенску и српску прошлост (Мавро Орбин). Дело Јована Рајића представља карику која повезује критичку историографију са далеким претходницима.

Сима М. Ћирковић

Mobirise

Десанка Ковачевић-Којић

ГРАДСКИ ЖИВОТ У СРБИЈИ И БОСНИ (XIV-XV ВИЈЕК)

2007, isbn 987-86-7743-059-7, ћир, 494 стр.

из Предговора

У овој књизи сабране су студије које се односе на градове Србије и Босне настале на истим основама, тј. на развоју рударства, првенствено производњи сребра и злата у Србији и сребра у Босни. Тиме је истовремено око рудника започело окупљање рудара и трговаца, што је условило настанак нових насеља. У Србији се овај процес одвијао раније, доласком њемачких рудара Саса средином XIII, а у Босни сто година доцније, средином XIV вијека. Временом је општи привредни успон подстакао настајање нових градских насеља на свим мјестима, гдје су за то постојали повољни услови.
Овај процес урбанизације достигао је врхунац у првој половини XV вијека, а интензиван је нарочито у Србији, с обзиром на богатства њених рудника племенитим металима. То је управо вријеме када је сребро и злато из Србије и сребро из Босне одлазило у великим количинама првенствено у Венецију, а затим и у остале градове Медитерана. У томе су пресудну улогу одиграли Дубровчани тако што су повезивали привреду градова Србије и Босне са европским тржиштем. На тај начин отворила су се врата новим и јачим културним утицајима из Италије и западне Европе у градове Србије и Босне.
Градови су оставили мало трага у савременим домаћим изворима. Грађанин, рудар, трговац, занатлија тешко је себи крчио пут и у много развијенијим срединама европског Запада. На овом тлу градови нису имали континуитета у развоју да би се могле сачувати средњовјековне установе и њихова документација. Дуготрајна власт Османлија измијенила је не само лик, него и друштвену структуру насљеђених градова, прекривајући заборавом претходни развој. То је увелико отежало истраживања средњовјековних градова када им се у нашој историографији почела поклањати пажња. У трагању за средњовјековним корјенима наших градова морало се у великој мјери ослањати на изворе настале у Дубровнику и сачуване у његовом Архиву. Дубровчани су боравили годинама у појединим српским и босанским градским насељима, те тако присутни у свакодневном животу, били свједоци свега онога што се у њима збивало. Због тога Дубровачки архив представља најважнији извор о градовима Србије и Босне. На његовим подацима се заснивају добрим дијелом и студије у овој књизи.
Поједине од сабраних студија настале су у оквиру истраживања неких ширих тема. Друге су опет, узете у разматрање у складу са пројектима Међународне комисије за историју европских градова. Тридесетак студија и чланака настали су у великом временском размаку, често у часописима који више нису лако приступачни стручној јавности. Неке од студија изворно су публиковане у тешко доступним иностраним издањима, већином на француском и једна на италијанском језику. Сада се радови објављују у првобитном облику.
Скупљене на једном мјесту ове студије својим садржајем наметнуле су потребу да буду сврстане у четири поглавља. Прво Градска насеља садржи монографски приступ појединим градовима Србије и Босне; друго поглавље је Градски амбијент у оквиру којега се налазе чланци о културним, здравственим и другим питањима о животу градск средине; треће поглавље односи се на Факторе урбанизације и четврто је Друштвена и економска подлога урбанизације.
Надамо се да ће ова књига омогућити читаоцу да се боље упозна са развојем градова у Србији и Босни у којима се рађало једно ново друштво и нова цивилизација. Тиме се уједно употпуњује сложена слика нашег средњег вијека.

Десанка Ковачевић-Којић

Mobirise

Јованка Калић

ЕВРОПА И СРБИ
Средњи век

2006, isbn 86-7743-058-Х, ћир, 710 стр.

из Предговора

Мисао да се историја сваког народа, па и српског, може посматрати само у ширим оквирима већих целина није нова. Она је пратилац српске модерне историографије од краја XVIII века. Временом је стицала све већу улогу у медиевистици нарочито од времена када су у другој половини XIX века научну мисао почели обликовати српски научници образовани на чувеним европским универзитетима односно њихови следбеници. На том достојном истраживачом путу данас нема ниједног значајнијег историчара, а да му истраживачки поглед није далеко премашивао националне границе. Срби у европској цивилизацији, звали је византијском културом, културом латинског Запада или словенским светом, основни је смисао и ове књиге која се сада предаје пажњи шире јавности.
Међутим, тако схваћена историја сопственог и других народа с којим је делио судбину или мисао односно културу, велико је истраживачко поље. Оно постаје још пространије када се узме у обзир да су балкански простор од давнина пресецале разне границе - политичке, управне, верске, језичке, културне и друге. У сплету тих утицаја у овом поднебљу свако истраживање дијахроно посматрано добија размере подухвата. Па ипак, два дела европске цивилизације су пресудно утицала на темеље свих балканских народа. То су стари хеленски односно римски свет далеких претеча и српске историје. Словени су то затекли на овом простору. Византијско царство је наставило и преобразило то наслеђе и пренело га млађим народима који су вековима под његовим окриљем стварали своју културу. Европа и Срби су отада један појам опште историје.
Књига која се овом приликом предаје читаоцима припада том току српске историографије. Она представља збирку изабраних ауторових истраживања, досад објављиваних у разним научним публикацијама у земљи и иностранству. Неки текстови се први пут објављују у нашој средини. Предност је дата оним радовима који доносе новине у историјској грађи, методологији или тумачењима. То су конкретне теме, често дугогодишњи пројекти, који су омогућили да се потраже нова питања у српској историји и култури.
Књига је подељена на четири тематске целине. Граде их теме више но хронологија, јер основну нит књиге чини трагање за појавама у развоју српског друштва. Појаве трају, па је и византолошка компонента, претежна у првом делу књиге, присутна и у свим осталим. Исто тако, с друге стране, латински свет окружења, на одређени начин уклопљен и у живот српског друштва, (становништво, привреда, везе са суседним државама, итд) налази своје место у више студија ове књиге. Језгро истраживања чине радови о самом српском друштву у другом и трећем делу књиге (држава, црква, сабори, властела, привреда, градови и насеља). Последњи део ове збирке радова води читаоца у западни свет, како се он данас обично назива. То су везе Србије са земљама ван византијског света, успостављене још у XII веку, разуђене и променљиве током векова. Оне су мање познате у нашој научној литератури, а откривају знатно шире оквире српске политике, обостране утицаје и интересе. Велика царства и Подунавље, уз старе знане везе средњовековне српске државе са медитеранским светом, део су садржаја које читалац може наћи у овој књизи.

Јованка Калић

Mobirise