html templates
Mobirise

ХАРАЧКИ ТЕФТЕР КАПЕТАНИЈЕ МАЧВЕ ИЗ 1832. ГОДИНЕ
приредио: Радомир Ј. Поповић

2018, isbn 978-86-7743-130-3, ћир/енгл, 437 стр.



Mobirise

Никола Стојановић,
МЛАДОСТ ЈЕДНОГ ПОКОЛЕЊА (УСПОМЕНЕ 1880-1920) и ДНЕВНИК ОД ГОДИНЕ 1914. ДО 1918,

приредио: Миле Станић

2015, isbn 978-86-7743-112-9, ћир, 407 стр.




Mobirise

ХАРАЧКИ ТЕФТЕР КАПЕТАНИЈЕ МАЧВЕ ИЗ 1831. ГОДИНЕ  
приредио: Радомир Ј. Поповић

2014, isbn 978-86-7743-108-2, ћир, 392 стр.


Mobirise

ANONYMI DESCRIPTIO EUROPAE ORIENTALIS
АНОНИМОВ ОПИС ИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ 

приредили: Тибор Живковић, Владета Петровић, Александар Узелац
критичка анализа латинског текста: Драгана Кунчер

2013, isbn 978-86-7743-102-0, ћир, 222 стр.

САДРЖАЈ


Mobirise
Mobirise

Недељко В. Радосављевић

СТАРА ЦРКВА У МИЛИЧИНИЦИ
Књига прихода и расхода (1846-1863)

2012, isbn 978-86-7743-100-6, ћир, 152 стр.
Заједничко издање: Међуопштински историјски архив Ваљево и Историјски институт Београд

Из Предговора:

Истраживање историје православне цркве у време османске власти и доба постепене изградње модерне националне државе на просторима које је насељавао српски народ, у великој мери је ограничено недостатком прворазредних историјских извора. На то су утицали различити чиниоци, као што су нестабилне политичке прилике, недовољна писменост свештенства, али и измештање духовног и административног средишта цркве из Пећи у Цариград, до чега је дошло након укидања аутокефалности Пећке патријаршије 1766. године. Те чињенице допринеле су да црквена администрација не буде увек добро вођена. Поред тога, велики број изузетно драгоцених, прворазредних извора, страдао је у време ратова и устанака против османске власти, јер су бројне цркве и манастири били систематски пљачкани и спаљивани
Настанком аутономне државе, Кнежевине Србије 1830, као и аутономне Православне цркве у Кнежевини Србији 1831. године (Српске митрополије), стекли су се услови да се уреде и државни и црквени послови, чиме би био остварен и увид високих црквених и државних власти у делатност свештенства. Једна од првих предузетих мера били су пописи цркава, манастира и свештенства оба реда по епархијама, што је свеобухватно извршено већ 1836. Године 1837. уведене су матичне књиге рођених, венчаних и умрлих, а почело је и вођење евиденције о приходима и расходима цркава и манастира.
И црквене и државне власти посебну пажњу посветиле су чувању матичних књига. Захваљујући њиховој практичној употребној вредности оне су у великом броју сачуване, и постале су предмет посебне архивске заштите. Након формирања окружних архивских средишта 1948, која су касније прерасла у подручне Историјске архиве, као и потпуног преноса брачног права из црквене у грађанску надлежност, црквене матичне књиге су, зависно од старости, биле преузете или од подручних архива, или од локалних матичних служби.
Насупрот њима, књиге прихода и расхода (тефтери) за савремену државну управну структуру нису имале већег значаја, због чега нису систематски прикупљане, па су остале без одговарајуће архивске заштите. Проналажење и чување књига прихода и расхода цркава и манастира отежано је и тиме што за њих нису штампани јединствени обрасци као у случају матичних књига, већ су их свештеници водили у свескама различитог формата и квалитета хартије, по сопственом схватању како то треба радити.
Ти стари протоколи су, временом, и за локално свештенство имали све мање употребног значаја, па су постепено препуштани забораву, док су неодговарајући услови њиховог чувања проузроковали трајна физичка оштећења рукописа. Сем тога, ни величина земљишног, новчаног и материјалног богатства храмова није била иста. Свештеници у сиромашнијим храмовима свакако су имали мање посла у вођењу таквих протокола него, на пример, старешине већих и богатијих манастира.
Због свега наведеног, "Књига прихода и расхода цркве у Миличиници", вођена од 1846. до 1863. године, представља изузетну реткост и веома драгоцен извор, како за истраживање историје цркве, тако и за озбиљан научни рад на друштвеној, националној и локалној историји. Она је пример како се при малој сеоској цркви одговорно приступало надгледању послова црквене општине, посебно у финансијском погледу.
Ради лакшег разумевања, текст рукописа транскрибован је на савремени српски правопис, али је језик на коме је настао у потпуности очуван. Речи које су у оригиналном тексту писане скраћено дате су у целини, с тим што су у угластим заградама наведени делови који недостају. Места која су у рукопису нечитка или оштећена, означена су такође угластим заградама са три тачке у њима, а на разлог нечитљивости указано је у пропратном научном апарату. Meста на којима се налазе утиснути печати означена су словима МП, док су они сами описани у даљем наставку уводног текста.
Црква брвнара у Миличиници посвећена Светом Великомученику Георгију, један је од најуспелијих примера сакралног градитељства осаћанске неимарске школе, која је у западној Србији и у Шумадији била најзаступљенија крајем 18. и у првој половини 19. века. Градитељи из Осата, области у источној Босни око Сребренице, били су познати управо по подизању објеката од дрвене грађе, мада има и грађевина које су зидали од чврстог материјала. Њиховим радом, на подручју око Ужица, Ваљева, Чачка, па чак и Београда и у Поморављу, саграђен је низ цркава од дрвета, које су имале све карактеристике развијених сакралних објеката. Као и цркве од чврстог материјала већих димензија, наслеђене из периода средњовековне српске државности, и оне су имале јасно ограничен олтарски простор, наос, припрату, па чак и простор за хор. Он се, понекад, налазио изнад припрате

Mobirise

Божица Младеновић,  Милић Ј. Милићевић 
ПИТОМЦИ ВОЈНЕ АKАДЕМИЈЕ
Списак свршених питомаца 1-46 класе 1855-1914. године

2012, isbn 978-86-7743-095-5, ћир, 182 стр.

Из увода:

Иако би се могло наћи и супротних мишљења Кнежевина, потоња Краљевина Србија имала је током своје нововековне историје једну, милитантну црту развоја. При изношењу овог суда не мислимо само на чињеницу да је процес националнe еманципације односно, националнe револуцијe започет и окончан ратним сукобима са Турском 1804. и 1876. године, него и на друге елементе, при чему се посебно истиче војно образовање, које је у неким сферама, нарочито вишим, било заиста доминантно. Године 1905. у Србији је било 249 лекара, 262 адвоката, 155 инжењера, 64 ветеринара 148 судија и 1764 активних официра.
Просто пребројавање војно-школских установа, недвосмислено показује да је млада Краљевина у 20. век ушла са чак шест оваквих институција, од којих су неке, у то доба имале већ и вишедеценијску традицију. Наиме, након више безуспешних покушаја установљења домаће војно-образовне установе и знатно успешнијег школовања питомаца у страним државама и војскама, и у Србији је, оснивањем Артиљеријске школе 1850. године, касније преименоване у Војну Академију (1880), започет процес континуираног војног образовања.
Својеврстан наставак процеса уследио је само четири године касније, у марту 1854, када је при Тополивници у Крагујевцу отворена и Војно-занатлијска школа.
Услед разних околности, у периоду од више деценија, настала је нешто дужа станка, да би потом, процес стручног војног образовања захватио и подофицирски кадар. Већ законом о Устројству војске, донетим одмах након Српско-бугарског рата 1885-1886. предвиђено је отварање две сталне подофицирске школе. Но, овај процес кренуо је нешто другачијим током од оног какав је првобитно замишљен. Само једна Пешадијска подофицирска школа отворена је 1889. али су јој се током тачно једне деценије, придружиле још три, за сваки од тадашњих родова по једна. Прво је то била Артиљеријска (1890), па Инжењеријска (1896) и на крају Коњичка (1899). Овим је на самом крају 19. века подофицирско образовање при Сталном кадру било у потпуности заокружено. У процесу војног образовања било је наравно и неуспеха, а један од њих био је свакако устројавање, и још брже укидање Војно-административне школе 1896. о чијем, више него кратком постојању, због тематике и недостатка докумената овде нећемо даље говорити.
Почетак 20. века, тачније 1901. година донела је устројавање три нове војно-стручне школе:  Војносанитетску, Ветеринарску и у њеном административном склопу, Војнопоткивачку школу. Све поменуто, уз разне друге курсеве и видове обуке, школовање и усавршавање, како потчињених тако и старешина јасно указује колико је војно-образовни систем у земљи био свеобухватан, усуђујемо се рећи, можда чак и доминантан, а све ово превазилазило је и саму државну границу пошто су се старешине из Србије школовале или усавршавале у војним установама чак седам европских земаља.
Упркос свему наведеном, као и будућим знањима до којих ће истраживачи доћи, наша знања о систему војног образовања у Србији ипак су врло оскудна, а тек недавно, 2007. једно обимно дело настало из пера тројице аутора, дало је барем summu неопходних знања из области војно-образовне тематике. Основни разлози за ово нису само неажурност историчара, мада би се и о томе могло говорити, разни политички упливи, аутоцензурa, или штогод слично, него једноставна оскудица докумената. Знања о Артиљеријској школи потоњој Војној академији, слично као и у случају осталих српских војно-образовних установа до нас су доспела углавном на основу штампаних докумената, док архивска грађа похрањена у Војном или другим архивима садржи само тек по који комад документ, што ће рећи само део стварности, обичан фрагмент. Губитак архиве Војне академије, као уосталом и многих других током Првог светског рата, показао се на жалост дефинитиван и потпуно ненадокнадив.
Због свега овога о најзначајнијој, највишој и најстаријој Војно образовној установи, Војној академији, о њеном раду и припадницима, у разним другим обележјима сазнајемо тек на основу штурих података објављених у Службеном војном листу, што ће рећи чак три деценије након њеног настанка.
Свесни смо да представљени списак представља само почетни истраживачки помак. Њиме се лако и брзо могу наћи поједине личности, те најосновнији подаци о њиховом војноакадемском школовању. Аутори су при том свесни да свако од њух свакако заслужује много више од једног крајњеупрошћеног бројчаног податка.. . .

Mobirise

Биљана Вучетић   
НАША СТВАР У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ

2012, isbn 978-86-7743-095-5, ћир, 182 стр.

из предговора

... Иза Михаила Г. Ристића остала је велика заоставштина, значајна за историју просветног и националног рада Србије у Османском царству. Она се у великој мери чува у Архиву Српске Академије наука и уметности у Фонду Михаила Г. Ристића. Део његових успомена је објављен. Ристић је своја дела писао на основу кратких и сумарних бележака, што му је понекад стварало тешкоће у реконструкцији. Стога је саветовао Пижона да води дневник. Наговестио је да ће написати мемоаре, али га је вероватно болест претекла. Под псеудонимом П. Балкански је објавио и расправу о црквено-школским приликама Српски народ у скопљанској епархији и његове школе у 1896-1897 години. Бавио се и превођењем дела из проблематике Источног питања. О свом раду и ангажовању Ристић је записао: "Да ли ме је научила школа, или кућа или можда и сама природа, то не знам, али да ипак поменем ово: ја сам о овим народним пословима почео да се бавим од јануара 1890 године; с много наших људи имао сам веза и никад грубо нисам лагао, онако по турски. То је једно. Друго: нисам био себичан, бар мени је то изгледало никад се нисам уклањао, него се лично излагао и онда кад ми је живот могао бити у питању, о служби да и не помињем. И никада се због тога нисам покајао." Извештај Михаила Г. Ристића, из 1893. о српском пропагандном раду у Старој Србији и Македонији од 1885. до 1893. године, се чува у Архиву Југославије, у Фонду Јована Јовановића Пижона (80), фасцикла 3 (ф3) број 465-531. На извештају нема деловодних бројева. Писан је мастилом на 134 странице формата А4. На насловној страни текста написано је графитном оловком "рукопис Саватија Милошевића." На крају текста је датум 29. август 1903. године, изнад кога је графитном оловком дописана година 1893. Дакле, ради се о препису Ристићевог мемоара из 1893. године, који је настао 1903. године. Потписао га је Мих. Г. Ристић, својеручно. Познато је и да је Ристић још крајем 1899. послао Пижону препис свог извештаја из 1893. у табацима, "како их је преписивао писар из битољског конзулата". У Деловодном протоколу Просветно-политичког (ПП) одељења Министарства иностраних дела у Архиву Србије овај извештај је заведен, под бројем 1407 за 1893. годину али у том фонду није сачуван. Наиме, у протоколу пише да Михаило Г. Ристић, секретар министарства, "подноси извештај о пословима пропаганди од године 1885 до наших дана министру, дана 29. августа. У Регистру ПП одељења за 1893. годину, извештај се води под именом Ристић Михаило Г, текући бр. 26, ред 491, као извештај о пословима пропаганде од 1885. до 1893. године". У уводу мемоара Ристић је навео да је по наредби Андре Николића министра иностраних дела у влади Л. Докића од 1. априла до 23. новембра 1893. године, сачинио извештај о пословима Одсека за пропаганду, што уједно представља и његов рапорт о пословима на којима је радио више од три године. Како би извештај био исцрпнији и тачнији, Ристић је прегледао ранија акта о дотадашњем раду Министарства на пропагандним пословима. Извештај је започео 1885-ом годином, када је наишао на трагове живље делатности преко границе, а завршио прегледањем аката са преговорима вођеним са Портом о положају српских школа у Османској царевини.

Mobirise

ЗБОРНИК СРЕДЊОВЕКОВНИХ ЋИРИЛИЧКИХ ПОВЕЉА И ПИСАМА СРБИЈЕ, БОСНЕ И ДУБРОВНИКА
Књига I 1186-1321

Приредили: Владимир Мошин, Сима Ћирковић, Душан Синдик

2011, isbn 978-86-7743-090-0, ћир, 652 стр.

С А Д Р Ж А Ј / C O N T E N T S

Предговор
Уз ово издање
Скраћенице
Претходна издања
Литература

1. 1186. септембар 27.  Уговор великог жупана Стефана Немање са Дубровчанима 

2. 1189. август 23. Заклетва босанског бана Кулина дубровачком кнезу Крвашу  

3. (1189?)  Хрисовуља великог жупана Стефана Немање манастиру Св. Ђорђа код Скопља. Помен 

4. 1190. јун 17. Заклетва дубровачког кнеза Крваша и хумског кнеза Мирослава 

5. (1170-1190) Повеља хумског кнеза Стјепана Мирослава цркви Св. Петра и Павла на Лиму. Помен 

6. (1183 - 1190) Хрисовуља великог жупана Стефана Немање манастиру Студеници 

7. (1190-1194) Повеља великог жупана Стефана Немање Сплићанима 

8. (1168-1194) Повеља великог жупана Стефана Немање манастиру Св. Богородице у Полимљу. Помен 

9. (1198) Хрисовуља монаха Симеона, бившег великог жупана Стефана Немање, манастиру Хиландару 

10. (1198) Опис међа између манастира Хиландара и Есфигмена 

11. (1196-1199) Повеља великог жупана Стефана Немањића манастиру Св. Петра и Павла на Лиму. Помен 

12. (1199-1200; 1207-1208). септембар 24. Хрисовуља великог жупана Стефана Немањића манастиру Хиландару 

13. (1214-1217) Заклетва великог жупана Стефана Немањића Дубровчанима 

14. (1219-1220) Хрисовуља краља Стефана Првовенчаног и сина Стефана Радослава манастиру Жичи 

15. (1221-1224?) Друга хрисовуља краља Стефана Првовенчаног и савладара краља Стефана Радослава манастиру Жичи 

16. (1219-1220) Хрисовуља краља Стефана Првовенчаног и архиепскопа Саве о оснивању епископија Српске православне цркве 

17. (1219-1221) Хрисовуља краља СтефанаПрвовенчаног цркви Св. Богородице у Стону. Помен 

18. (1217-1227) Хрисовуља краља Стефана Првовенчаног манастиру Св. Ђорђа код Скопља. Помен 

19. (1196-1227) Хрисовуља краља (или великог жупана) Стефана Првовенчаног манастиру Грачаници - Липљанској епископији. Помен

20. (1217-1227) Хрисовуља краља Стефана Првовенчаног манастиру Св. Богородице у Бистрици у Полимљу. Помен 

21. (После 1217-1227) Повеља краља Стефана Првовенчаног манастиру Св. Марије на острву Мљету 

22. 1227. април 11, индикт V (?) Повеља дикеја Мандуке манастиру Хиландару. 

23. (1228?) Уговор архиепископа Саве и светогорског протата о куповини земље за виноград у Кареји 

24. 1230. јул 15. Повеља краља Стефана Радослава граду Котору 

25. (После 1230) Хоризма бугарског цара Ивана Асена II Дубровчанима 

26. (1232. септембар1 -1233. август 31)  Повеља архиепископа Саве I манастиру Св. Николе на острву Врањини 

27. 1234. фебруар 4. Повеља краља Стефана Радослава Дубровачкој општини 

28. (1214-1217; 1235) Заклетва хумског кнеза Андреја кнезу и Дубровачкој општини 

29. (1234. септембар - 1235. април) Заклетва дубровачког кнеза Жана Дандола краљу Стефану Владиславу 

30. (1234 септембар - 1235. април) Заклетва краља Стефана Владислава кнезу и Дубровачкој општини 

31. (1232-1235) Заклетва босанског бана Матеја Нинослава кнезу и Дубровачкој општини 

32. (1235-1236) Заклетва босанског бана Матеја Нинослава кнезу и Дубровачкој општини 

33. 1237. јун 23. Заклетва краља Стефана Владислава Сплићанима 

34. (1234-1237?) август 22. Повеља краља Стефана Владислава манастиру Хиландару 

35. (1238. јун - 1240. лето) Писмо краља Стефана Владислава кнезу и Дубровачкој општини 

36. (1238. јун - 1240. лето) Писмо дубровачког кнеза и општине краљу Стефану Владиславу 

37. 1240. март 22. Заклетва босанског бана Матеја Нинослава кнезу и Дубровачкој општини 

38. (1214-1241) Повеља хумског кнеза Андреја Трогиранима 

39. (1235-1241) Повеља краља Стефана Владислава Дубровачкој општини 

40. (1241. септембар - 1242. август 31) Повеља краља Стефана Владислава манастиру Св. Николе на острву Врањини 

41. (1234-1243, пре августа) Хрисовуља краља Стефана Владислава манастиру Св. Богородице у Бистрици у Полимљу 

42. (1234-1243, пре августа) Хрисовуља краља Стефана Владислава манастиру Милешеви. Помен 

43. (1234 - 1243, пре августа) Повеља краља Стефана Владислава Которанима. Помен 

44. 1243. август 14. Заклетва краља Стефана Уроша I дубровачком кнезу и општини 

45. (1243. август, после 14) Заклетва дубровачког кнеза и општине краљу Стефану Урошу I 

46. (1243. август, после 14) Заклетва дубровачког кнеза и општине краљу Стефану Урошу I 

47. 1248. фебруар 11. Заклетва Одоље Преденића и Крајињана Дубровчанима и Дубровчана Одољи Преденићу и Крајињанима 

48. 1249. март. Заклетва босанског бана Матеја Нинослава дубровачком кнезу и општини 

49. (1247-1249) Заклетва хумског кнеза Андреја дубровачком кнезу и општини 

50. (1252) август 13. Повеља краља Стефана Уроша I дубровачком кнезу и општини 

51. (1252. август - септембар) Наредба краља Стефана Уроша I властелину Грдоману Шуметићу. Помен 

52. (1252?) индикт X. Повеља Стефана Вукановића манастиру Морачи 

53. (око 1252) Писмо кнеза Ђуре Качића дубровачком кнезу и општини 

54. (1243-1253) Хрисовуља краља Стефана Уроша I цркви Св. Богородице у Стону 

55. 1253. јун 15. Заклетва Дубровачке општине бугарском цару Михаилу Асену 

56. 1254. мај 22. Заклетва Дубровачке општине хумском жупану Радославу 

57. 1254. мај 22. Заклетва хумског жупана Радослава Дубровачкој општини 

58. 1254. август 23. Заклетва краља Стефана Уроша I дубровачком кнезу и општини 

59. (1254. август) Заклетва дубровачког кнеза и општине краљу Стефану Урошу I 

60. (1252-1254) Писмо кнеза Чрномира дубровачком кнезу и властели 

61. (око 1255) Повеља краља Стефана Уроша I манастиру Св. Николе на острву Врањини. Помен 

62. (1258-1259) Хрисовуља краља Стефана Уроша I манастиру Хиландару. Помен 

63. (1258-1259) Хрисовуља краља Стефана Уроша I манастиру Св. Ђорђа код Скопља. Помен 

64. (око 1260) Хрисовуља краља Стефана Уроша I манастиру Св. апостола Петра и Павла на Лиму 

65. (око 1260) Повеља архиепископа Арсенија I манастиру Св. апостола Петра и Павла на Лиму 

66. (1265-1266) Писмо краља Стефана Уроша I дубровачком кнезу и општини 

67. (1267-1268) Заклетва краљице Јелене дубровачком архиепископу, кнезу и општини 

68. (1243-1276) Повеља краља Стефана Уроша I о припајању Кичавске цркве Богородичином манастиру у Бистрици 

69. (1244-1276) Повеља краља Стефана Уроша I манастиру Грачаници - Липљанској епископији. Помен 

70. (1250-1276) Повеља краља Стефана Уроша I и краљице Јелене барском властелину Жарети и његовим синовима Марину и Ловрети. Помен 

71. (1250-1276) Повеља краља Стефана Уроша I и краљице Јеленe властелину (?). Ирици. Помен 

72. (1265-1276) Хрисовуља краља Стефана Уроша I манастиру Хиландару. Помен 

73. (1276-1277) Повеља краља Стефана Уроша I манастиру Св. Николе у Хвосну 

74. (1258-1277) Хрисовуља бугарског цара Константина Асена манастиру Св. Ђорђа код Скопља 

75. (око 1280) Повеља краљице Јелене манастиру Св. Николе на острву Врањини 

76. (1276) Уговор краља Стефана Драгутина са Дубровачком општином. Помен 

77. (1281) Повеља краља Стефана Драгутина дубровачком кнезу и општини 

78. (1276-1281) Хрисовуља краља Стефана Драгутина манастиру Хиландару 

79. (1277-1281) Повеља краља Стефана Драгутина дубровачким трговцима 

80. (1277-1281?) Повеља краља Стефана Драгутина дубровачким трговцима 

81. (1282) Повеља краља Стефана Уроша II Милутина Дубровачкој општини 

82. (1282?) Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина манастиру Хиландару 

83. (1285, пре октобра 30) Писмо краља Стефана Уроша II Милутина Дубровачкој општини. Помен 

84. (1282-1285, друга половина 1284) Писмо краља Стефана Уроша II Милутина Твртку, жупану Попова поља 

85. (1289) Повеља краља Стефана Уроша II Милутина граду Дубровнику 

86. (1289) Котража. Повеља краљице Јелене Дубровачкој општини 

87. (1282-1289) Повеља краља Стефана Уроша II Милутина дубровачким трговцима 

88. 1294. пре децембра 8. Писмо краља Стефана Уроша II Милутина трговцу Урсусу Перклузусу. Помен 

89. 1299. јануар, индикт Х. Хрисовуља византијског цара Андроника II Палеолога манастиру Хиландару 

90. (1299) Инвентар хиландарског архива 

91. 1300. новембар. Попис имања (практик) манастира Хиландара у Струмској области 

92. 1300. Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина манастиру Св.Ђорђа код Скопља 

93. (око 1300) Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина манастиру Хиландару о келији Св. Петке у Тморанима 

94. (XIII век) Фрагментарни списак имена дубровачких становника 

95. (XIII век) Писмо Поповске општине кнезу и Дубровачкој општини 

96. (1276 - поч. XIV века) Повеља краљице Јелене властелину Ирици. Помен 

97. (1302) мај 8. Писмо дубровачких трговаца дубровачком кнезу 

98. (1302) септембар 14, Врхлаб. Повеља краља Стефана Уроша II Милутина граду Дубровнику 

99. 1300. (или 1302) Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина о оснивању хиландарског пирга на мору 

100. (1303) Писмо краља Стефана Уроша II Милутина Дубровачкој општини 

101. (1300-1303) Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина хиландарском пиргу Хрусији. Помен 

102. (1304. април) Писмо краља Стефана Уроша II Милутина Дубровачкој општини 

103. (1304. пре маја 18) Писмо краљице Јелене дубровачком кнезу Марину Бадуеру и општини 

104. (1303-1304; после 1331) Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина манастиру Хиландару 

105. (пре 1306) Повеља краљице Јелене манастиру Св. Богородице ратачке. Помен 

106. (1306) марта 15. Повеља краља Стефана Уроша II Милутина манастиру Св. Богородице ратачке 

107. (око 1307) Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина призренској епископији на Љевиши. Помен 

108. (Пре 1308) Повеља краља Стефана Уроша II Милутина и краљице Јелене о поклону жупе Грбаљ граду Котору. Помен 

109. (1308) Хрисовуља византијског цара Андроника II Палеолога хиландарском пиргу Хрусији 

110. (1276-1308) Повеља краљице Јелене селу Затору код Котора 

111. (1312. децембар 15 - 1313. март 6) Признаница краља Стефана Уроша II Милутина Дубровачкој општини 

112. 1313. октобар, пре 29. Писмо краља Стефана Уроша II Милутина дубровачком кнезу и општини 

113. (1300-1313) Повеља краља Стефана Уроша II Милутина манастиру Трескавцу. Помен 

114. (1276-1314) Повеља краљице Јелене о селу Морјани. Помен 

115. (1276-1314) Повеља краљице Јелене браћи Жаретићима. Помен 

116. (1276-1314) Повеља краљице Јелене о оснивању манастира Градца. Помен 

117. (1282-1321, или 1314-1321) Повеља краља Стефана Уроша II Милутина манастиру Св. Николе на острву Врањини 

118. (1309-1314) Повеља краља Стефана Уроша II Милутина манастиру Св. Николе на острву Врањини 

119. (1314) Повеља краља Стефана Уроша II Милутина цркви Св. Јоакима и Ане у манастиру Студеници. Помен 

120. (1309-1316) Повеља архиепископа Саве III келији Св. Саве Јерусалимског у Кареји. Помен 

121. (1313?-1316, пре јула 26) Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина хиландарском пиргу Хрусији 

122. (1313?-1316, пре јула 26) Повеља архиепископа Саве III хиландарском пиргу Хрусији 

123. (1316, лето) Повеља краља Стефана Уроша II Милутина Андреји Ловретићу са браћом 

124. (1313-1316; 1314) Повеља бившег краља Стефана Драгутина или Стефана Уроша III, сина краља Стефана Уроша II Милутина дубровачким трговцима

125. (1313-1316, пре марта 12) Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина манастиру Св. Стефана у Бањској 

126. (1316, пре марта 12 ) Хрисовуља бившег краља Стефана Драгутина манастиру Св. Стефана у Бањској 

127. (1317, после маја 12) Повеља архиепископа Никодима манастиру Св. Стефана у Бањској 

128. (1317. после маја 12 - 1321. пре октобра 29) Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина и архиепископа Никодима о местима епископа и игумана. 

129. (1317. маја 12 - 1321. пре октобра 29) Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина и архиепископа Никодима манастиру Хиландару. Помен 

130. (1318) пре новембра 4. Пуномоћје краља Стефана Уроша II Милутина скадарском епископу Стефану. Помен 

131. 1317. септембар 1 - 1318. август 31, индикт I. Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина келији Св. Саве јерусалимског у Кареји

132. (1319. пре августа 20) Писмо жупана Младена дубровачком кнезу и општини 

133. (1319. пре октобра 26) Писмо краља Стефана Уроша II Милутина дубровачком кнезу и општини 

134. (1319. пре октобра 26) Писмо краља Стефана Уроша II Милутина дубровачком кнезу и општини. Помен 

135. (1319. пре октобра 27) Писмо краља Стефана Уроша II Милутина дубровачком кнезу и општини 

136. (1321. пре октобра 27) Писмо краља Стефана Уроша II Милутина дубровачком кнезу и општини. Помен 

137. (1321. септембар 1 - 1321. октобар 29) Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина манастиру Грачаници 

138. (1282 - 1321. пре октобра 29) Повеља краља Стефана Уроша II Милутина манастиру Св. Марије на острву Мљету 

139. (1282 - 1321. пре октобра 29) Повеља краља Стефана Уроша II Милутина манастиру Св. арханђела Михаила и Гаврила у Јерусалиму. Помен 

140. (поч XIV в. - 1321. пре октобра 29) Повеља краља Стефана Уроша II Милутина о одбеглим бољарима 

141. (1300 - 1321) Повеља краља Стефана Уроша II Милутина протомајстору Георгију и браћи. Помен 

142. (1300 - 1321) Повеља краља Стефана Уроша II Милутина протопопу Прохору. Помен 

143. (1317 - 1321. пре октобра 29) Уговор краља Стефана Уроша II Милутина са сабором манастира Хиландара 

144. (1318 - 1321. пре октобра 29) Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина цркви Св. апостола Петра и Павла - хумској епископији 

145. (пре 1321) Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина цркви Св. Николе - дабарској епископији. Помен 

146. (1321-1322) Повеља архиепископа Никодима Карејској келији Св. Саве Јерусалимског 

147. (XV в.) Хрисовуља краља Стефана Уроша II Милутина о селишту Улијара 

148. (1224-1228?) Трећа жичка хрисовуља краља Стефана Првовенчаног 

Регистар личних имена 
Регистар географских назива
Регистар појмова 

Mobirise

Радомир Ј. Поповић

ПРОТОКОЛ И РЕГИСТАР ШАБАЧКОГ МАГИСТРАТА ОД 1808. ДО 1812. ГОДИНЕ

2010, isbn 978-86-7743-084-9, ћир, 336 стр.

резиме

Шабачки магистрат установљен је крајем 1807. године. На рад Шабачког магистрата одлучујући утицај имао је војвода Лука Лазаревић, као носилац највише војне власти у Шабачкој нахији. У организационом погледу Магистрат је био подељен на суд и полицију. На челу Магистрата био је председник и више чланова. О уређењу Шабачког магистрата 1811. године сачувано је Урежденије, које се налази у овој књизи. Осим постављених, чланови Магистрата биле су старешине кнежина, које су биране на кнежинским скупштинама. Извршни орган била је полиција. Надлежност Магистрата обухватала је Шабачку нахију са кнежинама: Мачва, Поцерина, Тамнава и Посавина. Магистрат је решавао кривичне спорове и прекршаје, грађанске парнице, утврђивао међе између села, издавао пасоше и прогонио хајдуке. Водио је рачуна о прикупљању пореза и снабдевању војске храном. Контролисао је у Шапцу: пекаре, механџије, касапнице, цене пољопривредних производа, кантаре и одржавање чистоће у вароши.
У Шабачком магистрату, као и у осталим судовима у Србији судило се према обичајном праву. Приликом суђења примењиван је углавном усмени поступак. Докази су били: признање, заклетва, јемство, сведоци, писани документи, признање и жребање путем коцке. Специфично доказно средставо био је свод за кривична дела крађе стоке или у споровима о својини. Прописиване казне биле су: телесна казна, новчана казна, затвор, прогонство, шиба. Шабачки магистрат је постојао до слома устанка у јесен 1813. године.
Протокол шабачког магистрата 1808-1812. један је од најважнијих извора из времена Првог српског устанка. Рукопис Протокола шабачког магистрата откривен је у архиви Шабачког суда 1856. године. Предат је Друштву српске словесности највишој научној установи у Србији, а наредне године пренет је на чување у Народну библиотеку у Београду. Протокол је изгорео за време немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године.
Први пут је штампан 1868. године као прва књига Другог одсека Гласника Српског ученог друштва. Најзаслужнији за штампање Протокола био је Никола Крстић, доктор права и високи државни чиновник.
Регистар од 1808. до 1812. први пут се штампа. Чуван је у архиви шабачког суда до 1902. године када је пренет у Државну архиву у Београду, где се и данас налази. Регистар има пет табака, односно 119 листова, од којих су исписана 42 листа. Регистар је, највероватније састављен 1812. или 1813. године. Упоређивањем штампаног издања Протокола и Регистра, утврђено је да је Протокол имао више материјала него што је штамапано 1868. године. У садашњем издању Протокола у угластим заградама налазе се деловодни бројеви уписани у Регистар поред деловодних бројева Протокола. На крају Протокола налази се додатак насловљен Реконструкција садржаја Протокола шабачког магистрата према деловодним бројевима из Регистра. Осим тога, ово издање снабдевено је регистрима, којих није било у издању из 1868.

Mobirise

Тибор Живковић

GESTA REGUM SCLAVORUM vol. II

2009, isbn 978-86-7743-075-7, ћир, 430 стр.

Предговор

Књига која је пред читаоцем представља опширан коментар дела Gesta Regum Sclavorum (ГРС), а које је у историографији познатије под насловом Летопис Попа Дукљанина или Барски родослов. Само дело, које објављујемо у засебној књизи, које је приредила Драгана Кунчер, критичко је издање ГРС на основу два најстарија латинска рукописа, београдског и ватиканског. На основу тог критичког издања приређен је и овај коментар. Требало би истаћи да ће, зарад лакшег праћења старије литературе, увек бити наведена, испред сваког коментарисаног одељка стара подела ГРС на поглавља која се у историјској науци усталила још од XIX века.
Такође, уобичајени назив за ово дело, Летопис Попа Дукљанина или Барски родослов, биће доследно замењен скраћеницом ГРС (Gesta Regum Sclavorum). С друге стране, стари назив Хрватска редакција (ХР), који означава заправо само првобитну, такође латинску редакцију (ЛР), која је настала тек неколико година пре коначне редакције и од истог писца, биће задржан у случају када се односи на њен словенски превод из средине XV века, док ће скраћеница ХЛ означавати заправо латински превод ХР Марка Марулића с почетка XVI века.
Само име аутора ГРС бележено је на неколико начина: Поп Дукљанин, Дукљанин, наш писац. Сви ови појмови односе се на писца ГРС, а њихова употреба последица је стилских потреба. Да ли је писац баш из Дукље или не, то ће се показати у закључном поглављу ове књиге. Дакле, изрази Поп Дукљанин и Дукљанин само су технички појмови.
Закључци до којих се дошло радом на коментарима ГРС обавезују да читаоце упозоримо на још неколико битних појединости. Пре свега бројна литература о ГРС биће само делимично коришћена, јер су многи закључци до којих је ранија историографија дошла, последица погрешног датирања овог дела у средину или другу половину XII века. Биће довољно да се у коментару само назначе она места у спису која оспоравају овакво временско одређење ГРС, а самим тим и многи закључци који су на основу тога изречени, неће имати смисла, па самим тим неће ни бити разматрани, односно посебно оспоравани.
Такође, кључни закључак раније историографије, готово сасвим уједначен, да је ХР само доцнији превод и прерада ГРС, показао се као неутемељен. Напротив, пред нама су два списа, написана од истог писца, у два различита града и за истог наручиоца. ХР је, дакле, само словенски превод латинског оригинала који је, заправо, првобитна редакција дела (ЛР). Савим је извесно, како ће се показати подробније у тумачењу односа ЛР/ХР и ГРС, да је исти писац који је написао ЛР саставио и ГРС. Овај закључак, који је нужно навести у Предговору, необично је важан јер суштински мења приступ историјске науке према ХР/ЛР и ГРС. Отуда, поново, многи закључци старије литературе, неће ни бити разматрани посебно, већ само, уколико је неопходно, у склопу објашњења појединих поглавља.
Показало се да је научни поглед на ГРС безмало вековима био углавном уједначен и заснован, често, на претпоставкама. Отуда ће резултати до којих се дошло у овој књизи за многе бити неочекивани, као што су изненађујући били и за аутора. Показало се да, понекад, при решавању посебно тешких историографских питања ваља ствари вратити на почетак и свесно занемарити закључке старије историографије. Испитивање извора нашег писца је исходиште методологије која једина може донети напредак у тумачењу ГРС. Уз оптерећење старијом литературом, или пак новијом али заснованој на старом приступу, ни овај коментар не би могао да проникне у суштину ХР и ГРС. Тако би и ова књига била само једна у низу оних у којима су се историчари непрекидно враћали на исте или сличне закључке, одавно оцењене од многих истраживача као недовољне и неубедљиве.
Међутим, далеко од тога да старију литературу ваља безусловно одбацити. Многе недоумице око ГРС одавно су уочене, иако није било одговора на њих, најпре због већ помињаног погрешног датирања и неразумевања односа ЛР/ХР и ГРС. Када се ова два суштинска проблема јасно издвоје и разреше, изненада нестају сва она тамна места у овим списима која су досадашњу историографију спречавала да изрекне коначан и јасан суд о ГРС. Поглед из другог угла одједном отвара читав низ решења, која на сасвим задовољавајући начин објашњавају: када је настао ЛР/ГРС, ко га је писао, за кога га је писао, којим изворима се користио, где га је писао. Тај поглед из другог угла, неоптерећен закључцима старије историографије, изненађујуће лако пружа одговоре на сва та питања која су постављена, иако не и разрешена, још средином XIX века.
Морало би се још нагласити да је веома необично у коликој мери су и српска и хрватска историографија, иако обе већ од краја XIX века чврсто на курсу критичке историографије, остале заправо романтичарске и методолошки застареле у погледу тумачења ЛР/ГРС. Однос према ЛР/ГРС је у обема историорафијама остао далеко испод основних начела критичке историографије и заправо показује како на неким осетљивим историјским питањима критички историчари лако могу да склизну у поље романтизма и колико уски национални поглед на историју може да заустави развој критичке историографске мисли.

Mobirise
Mobirise

Драгана Кунчер

GESTA REGUM SCLAVORUM vol. I

2009, isbn 978-86-7743-073-3, ћир, 192 стр.

из предговора:

Дело које у овом издању називамо Gesta regum Sclavorum (у науци познато као Летопис попа Дукљанина) које нам је сачувано на латинском у само два рукописа (Ватиканском и Београдском) поставља неколико основних проблема при филолошкој анализи. Та питања су следећа: 1. Да ли је дело целовито, односно, да ли га је написао један аутор? 2. Какав је однос између овог дела и сачуване редакције на старохрватском? 3. Какав је однос између два сачувана рукописа и да ли је могуће успоставити рукописну традицију?
Дело је имало више издања, али је ово прво које је засновано на оба сачувана рукописа и у свом оквиру доноси и критички апарат. Такође је и прво издање које, поред оригиналног старохрватског текста, доноси и његов превод на српски, као и критички апарат хрватског текста (заснован на једном Загребачком рукопису и ранијим издањима, пре свега Чрнчићевом).
Анализа оба латинска рукописа показала је да се они битно не разликују, тј. да новооткривени Београдски рукопис не пружа, осим на два места, никакве новине у односу на већ познати текст. Напротив, Београдски рукопис испушта поједине делове текста (некада поједине речи, а некада целе реченице), затим има бројне ортографске грешке: каткада толико велике да се речи у којима се налазе по смислу не уклапају у реченицу. Само у неколико случајева Београдски рукопис даје логичнији лексички избор у односу на Ватикански и, као што смо рекли, само у два случаја даје потпуно нов текст који не постоји у Ватиканском.
Ово издање у себи садржи негативни критички апарат, тј. наводе се само облици који нису дати у главном тексту. При издавању текста прибегли смо правописној, али и називној стандардизацији. То значи да смо одлучили, ради лакшег читања, да једну особу увек зовемо истим обликом имена, а да све варијанте из рукописа оставимо у апарату. Хрватски апарат се, нажалост, пошто нисмо имали више рукописа, заснива на једном рукопису и Чрнчићевом издању. Напомињемо да смо правили разлику између слова u и v, како у латинском, тако и у хрватском тексту, док смо у латинском увек писали i за слова i и j, а у хрватском смо, ради што тачнијег приказа рукописа, чували ову разлику.

Mobirise

Петар В. Крестић

ИЗАБРАНИ ТЕКСТОВИ ТЕОДОРА ПАВЛОВИЋА

2007, isbn 978-86-7743-064-1, ћир, 340 стр.

Теодор Павловић рођен је 14. фебруара 1804. године у банатском селу Карлово (Драгутиново, данашње Ново Милошево). Основну школу завршио je у родном месту, гимназију је учио у Хацфелду, Темишвару, Великој Кикинди, Сегедину и Сремским Карловцима. Завршне разреде (филозофију) положио је у Сегедину, а потом је прешао у Пожун, где је 1825. године завршио правни факултет. По завршетку студија отишао је у Пешту, где се запослио у добро разрађеној адвокатској канцеларији Михаила Витковића, познатог српског песника и родољуба. У новом окружењу Павловић је успешно савладао адвокатуру и као веома комуникативан стекао је широк круг познаника и пријатеља, како међу Србима, тако и међу Мађарима. Код Витковића је имао прилику да се сусреће и са Стефаном Сечењијем, који је на Павловића оставио снажан утисак и доцније му је био узор приликом остварења мисије културног агитатора и реформатора српског народа. Убрзо после одвајања од Витковића и отварања сопствене адвокатске канцеларије послови су му за кратко време кренули веома успешно. Са урођеном способношћу да лако успоставља познанства и брзо склапа пријатељства, Павловић је упознао скоро све значајније личности у Пешти и Угарској тога времена. Постао је близак пријатељ Саве Текелије, великог српског родољуба и мецене, који га је узео за личног секретара, адвоката и саветника. Био је у добрим односима са митрополитом Стеваном Станковићем, Павлом Трифунцем и Исидором Николићем Србоградским, и врло присан са Александром Стојачкoвићем, Ђорђем Стојаковићем и Јованом Суботићем.
Поседовао је широко образовање и изузетну склоност ка уметности. Као добар човек и велики хуманиста, свуда је подржавао и пропагирао филантропске акције, а сам је помагао сиротињу, нарочито сиромашне српске студенте у Пешти, у мери до које су му то скучене финансије допуштале. Немирног духа и невероватне енергије, увек жељан изазова и борбе, имао је изражену склоност ка политици и политичкој делатности.
Текстови приређени у овој књизи највећим делом потичу из Павловићевих "Сербских народних новина" и "Сербског народног листа", у знатно мањој мери из "Летописа Матице српске" и "Драгољуба", док по обиму најмању целину чини Павловићева преписка, која се чува у Рукописном одељењу Матице српске, Архиву САНУ у Сремским Карловцима, а мали део је објављен у Вуковој преписци. Пошто су сакупљени са различитих страна, а будући да су разнородни по садржају и проблематици коју третирају, било их је тешко објединити и приредити за штампу по јединственом и у исто време логичном систему. Из тих разлога груписали смо их по месту објављивања, а у оквиру тако састављених целина држали смо се хронолошког редоследа.

Mobirise

Недељко В. Радосављевић

ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ САРАЈЕВСКЕ (ДАБРОБОСАНСКЕ) МИТРОПОЛИЈЕ 1836-1878.

2007, isbn 978-86-7743-061-0, ћир, 185 стр.

САДРЖАЈ

Сарајевска митрополија и зеничка црква у изворима из заоставштине Поповића из Зенице (1836-1878)

Грађа за историју Сарајевске (Дабробосанске) митрополије 1836-1878.

Речник страних и мање познатих речи

Регистар

Попис докумената

Белешка о приређивачу

Mobirise

Божица Младеновић

ТОПЛИЧКИ УСТАНАК 1917.

2007, isbn 978-86-7743-062-7, ћир, 164 стр.

из предговора

Топлички устанак је значајан догађај у историји Србије у Првом светском рату. Био је то једини устанак на територијама окупираним од војске Централних сила. Потрајао је око месец дана. Избио је у другој половини фебруара и одржао се тридесетак дана. Обухватио је територију Топлице, Јабланице, Јастрепца, источних и средњих предела Копаоника.
Избијању устанка допринело је више чинилаца, а на првом месту стање у окупираним областима. Пред успешном офанзивом армија Централних сила у јесен 1915. године, српска војска се морала повући преко Албаније. У Србији су формирани органи окупационе власти, који су сталном политиком денационализације (затварање српских школа, забрана српског језика, обичаја, спаљивање књига) и безобзирном пљачком, реквизицијом и одвођењем у интернацију, изазвали огорчење становништва. Бугарски освајачи су чак узели улогу ослободилаца, пропагирајући да су окупиране области Србије у ствари стара бугарска територија!
Улазак Румуније у рат на страни Антанте, у августу 1916. године, пробудио је наду српског становништва да ће ускоро доћи до пробоја Солунског фронта. Појединци су се тада наоружали и избегли у шуме. Потпоручник српске војске Коста Војиновић Косовац, није се могао повући са главнином војске зато што је био рањен. Он је остао у Косовској Митровици и први започео рад на стварању организованог покрета отпора. У лето 1916. формирао је у Лепосавићу чету, језгро будућег Ибарско-копаоничког одреда.
Српска Врховна команда је, у вези са планираном офанзивом армија Антанте крајем септембра 1916. упутила Косту Миловановића Пећанца, резервног пешадијског поручника и ранијег четничког војводу, авионом у Топлицу. Пећанац је од пуковника Данила Калафатовића, шефа Оперативног одељења, добио задатак да створи тајну организацију отпора, која ће ступити у борбу тек када савезничка и српска војска пробију Солунски фронт и стигну до Скопља.
О Топличком устанку постоји мало извора првог реда. То су дневници истакнутих људи гериле и преписка војвода и четовођа. Дневнике су писали четничке војводе Коста Миловановић Пећанац, Коста Војиновић Косовац (лични и операцијски), Милинко и Тошко Влаховић, Димитрије Димитријевић и Јован Радовић. Коста Пећанац је наредио и четовођама да воде дневнике "о целом /.../ раду" и преписују његове наредбе у бележнице. Део ових дневника сачуван је само у преводу на бугарски и немачки, па и даље остаје задатак да се пронађу оригинали. Тако је сачуван дневник Милана Андрејића, чија је копија урађена писаћом машином у преводу на бугарски језик. За неке белешке знамо да су постојале само на основу исказа из других извора. На пример, за дневник Димитрија Димитријевића знамо само на основу немачке грађе.
"Јунаци'"ове књиге, поред четничких војвода и четовођа, су људи из народа, до тада непознати. Приказани су обични људи које је ковитлац рата убацио у масовни устанак. Са страница ове збирке открива се њихова велика, боље речено огромна љубав према домовини, жеља да се помогне онима у српским униформама на Солунском фронту. Њихова страдања и жртве су просто невероватни данашњим генерацијама Срба. Имена неких од њих су записана у овој збирци докумената.
Документа објављујемо хронолошким редом. Датуми у изворима су по старом календару, а преводе се на нови календар тако што се дода тринаест дана. Да би омогућили потпуније разумевање садржаја, снабдели смо грађу напоменама, у којима су разрешења везана за поједине личности и догађаје. Трудили смо се да у напоменама дамо сажето неопходне податке. Документа објављујемо у изворном облику, без стилских и правописних дотеривања, са очуваним локализмима и оновременим изразима.

Mobirise

Синиша Мишић, Татјана Суботин-Голубовић 
СВЕТОАРХАНЂЕЛОВСКА ХРИСОВУЉА

2003, isbn 86-7743-034-2, ћир, 239 стр.

Садржај

I СВЕТИ АРХАНЂЕЛИ И ПРИЗРЕН

  1. Изградња манастира и издавање хрисовуље (С. Мишић)

  2. Организација манастира (С. Мишић)

  3. Призрен и манастир Светих Арханђела до пада под Турке (С. Мишић)

  4. Свети Арханђели и Призрен у културном животу средњовековне Србије

  (Т. Суботин-Голубовић)

II ДРУШТВЕНИ СЛОЈЕВИ

III ТЕКСТ И ПРЕВОД ХРИСОВУЉЕ (Д. Богдановић)

IV ДИПЛОМАТИЧКА АНАЛИЗА

V ПАЛЕОГРАФСКА И ФИЛОЛОШКА АНАЛИЗА (Т. Суботин-Голубовић)

VI ИМЕНИК ПОЈМОВА (С. Мишић)

VII РЕЧНИК ТОПОНИМА (С. Мишић)

Mobirise

МОЈЕ УСПОМЕНЕ ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

приредио: Милић Ј. Милићевић

2003, isbn 86-7743-035-0, ћир, 118 стр.

Бројни историјски извори настали су у периоду од 1914. до 1918. године. Једна група су дневници и мемоари људи који нису били војни обвезници, особа и мушког и женског пола. Управо ови записи, који су некада настали у току рата, а некада непосредно по његовом окончању, док су сећања још била свежа, описују четири и по године пуне неизвесности, духовне и материјалне беде, и терет тешкоћа кроз које су прошли Срби. На основу судбина и размишљања појединаца види се како је рат мењао људе, и какву су духовну и често физичку тортуру преживели многи, до тада непознати и обични људи.
Стеван Б. Скокнић је мемоаре поделио на седам целина и у њима описао свој животни пут од рођења до повратка из интернације 1919. године. Важне етапе на том путу биле су долазак из Трста у Србију, покушај уписа на Војну академију, живот у Србији до почетка Првог светског рата. Следе догађаји из рата за одбрану Србије 1914-1915, одступање преко Албаније и евакуација са цивилима у правцу Француске. За Скокнића је на том путу наступио драматични преокрет, и он је, сада у статусу ратног заробљеника као аустроугарски држављанин у Италији, интерниран на Сардинију, где је у градовима Саларуси и Арбуси провео три године и, како је приметио Милићевић, оставио кратак запис свог дугог заточеништва. Мемоари се завршавају повратком Стевана Скокнића у Београд, септембра 1919. године. Колега Милићевић је, као приређивач, пратио основну нит казивања и пронашао праву меру у коментарисању људи и догађаја које писац помиње.
Вредност мемоара је свакако у личном доживљају рата човека који је био лишен слободе, Србина пореклом из Двојне Монархије, кога је италијанска власт и државна политика третирала као становника непријатељске државе. Пуно је података о људским патњама у позадини фронта и битака, јер Скокнић није био усамљен случај, већ талас у мору сличних људи који нису носили униформу, већ су се као цивили обрели у интернацији.
Мемоаре Стевана Б. Скокнића из Првог светског рата, Милић Ј. Милићевић приредио је на 118 страница текста. Поред основног текста мемоара, са коментарима у виду напомена, одштампаним на дну страница, умањеним словима, (укупно 50), књига има и предговор, именски и регистар географских појмова, 19 фотографија и 6 карата, које илуструју најважније личности и догађаје. Милић Милићевић је добро приредио мемоаре. Потрудио се да свој посао уради у складу са начелима која се примењују код критичког издавања историјских извора. Тиме је овај текст, који се годинама налазио у библиотеци Српске православне цркве, ''предао ширем читалачком кругу'', по жељи Светог Синода Српске Православне Цркве.
На крају, могу само нагласити да се са објављивањем мемоара и дневника лагано приближавамо целовитијој слици о историји српске државе и друштва у Првом светском рату. На тај начин ћемо поправити постојеће стање у српској историографији, где се до недавно писало искључиво о догађајима из политичке и војне историје. А као што је добро познато, за време Светског рата Срби су се, ношени ратним вихором, нашли на све четири стране света. Било их је који су се одлучили за избеглички живот у пријатељским земљама (најчешће Француска) и неутралним државама (Швајцарска). О избеглицама из Србије, као и о интернираним особама - цивилима, постоје само уопштена знања, када се неки историчар, проучавајући ширу тему, ''дотакао'' и ове. Личност Стевана Скокнића спојила је у себи и избеглицу и интернирца у Италији. Овим мемоарима, као и објављивањем других историјских извора, дневника и мемоара неких личности, отвара се велико поље проучавања појаве одласка Срба у Италију за време Светског рата.

Божица МЛАДЕНОВИЋ

Mobirise