Историјски институт Београд

english

             

историјат ٠ управа ٠ пројекти ٠ издаваштво ٠ научна делатност ٠ библиотека ٠ сарадници

   

 

 

П О С Е Б Н А  И З Д А Њ А

 

 

Исидора Точанац

СРПСКИ НАРОДНО-ЦРКВЕНИ САБОРИ 1718-1735

 

из закључка

 

Народно-црквени сабори представљају једну од најважнијих институција Срба у Хабзбуршкој монархији. Ова институција је основана почетком XVIII века ради избора православног црквеног поглавара, али је временом проширила своје надлежности на готово сва питања од интереса за Србе у Монархији. У другој половини XVIII века део њених надлежности преузеле су друге институције, између осталих Архијерејски синод Српске православне цркве, а она се бавила искључиво црквеним питањима. Тако је Конзизторијалном системом (Сyстема Цонсисториале) из 1782. године царица Марија Терезија (1740-1780) законски ограничила надлежност институције сабора на избор архиепископа. Међутим, после одржавања Сабора у Темишвару 1790. године, на коме је обновљена расправа о положају Срба у Монархији, она поново добија значајну улогу.

 

Претеча народно-црквених сабора у Хабзбуршкој монархији је Сабор одржан у Београду (18) 28. јуна 1690. године. Сазвао га је српски патријарх Арсеније III Чарнојевић (1672-1706) у време аустријско-турског рата (1683-1699), када се аустријска војска повлачила из Србије, а народ бежао од турске освете. Сабор је признао аустријског цара Леополда I (1658-1705) за краља Србије и упутио му је молбу да потврди Српској православној цркви право на постојања као посебне верске институције у Хабзбуршкој монархији. Цар је удовољио захтевима Срба и привилегијалном дипломом од 21. августа 1690. године потврдио је и признао одређена права и слободе Српској православној цркви и народу у Хабзбуршкој монархији. Та диплома је представљала и законски основ за формирање институције народно-црквеног сабора, јер је њом цар дозволио Србима да слободно и саборно бирају архиепископа.

 

Са становишта Срба, међутим, ова институција представљала је главно место где се поред избора архиепископа расправљало о свим проблемима важним за њихов опстанак као етничке и верске заједнице у Монархији. То се показало већ приликом одржавања прва три Сабора који су били сазвани ради избора архиепископа Карловачке митрополије (1708, 1710, 1713), али су расправљали и о другим питањима. Потреба за сазивањем народно-црквених сабора мимо избора јављала се често, па је 1714. године сазван први Сабор ради расправе о привилегијалним питањима, а не ради избора архиепископа.

 

Период од 1718. до 1735. године једна је од најзначајнијих фаза у развоју институције народно-црквеног сабора. Расправни карактер, као њено најважније обележје, дошао је до изражаја после рата против Турске (1716-1718) у коме је Хабзбуршка монархија освојила, између осталог, Србију и Банат. Тај период је трајао до новог рата против Турске (1737-1739), у коме је Монархија изгубила део нових територија, односно области јужно од Саве и Дунава. Организовање новоосвојених области као посебних целина унутар Монархије, тј. успостављање Краљевине Србије и Темишварског Баната, као и оснивање друге аутономне православне архиепископије за Србе у Монархији, Београдске митрополије, поред већ постојеће Карловаке, отворили су низ проблема који су постали редовне теме у саборским расправама. То је, између осталог, утицало на дефинисање надлежности народно-црквених сабора и делокруга њихове активности. У овом периоду је одржано осам народно-црквених сабора чије је сазивање дозволио владар: 1718. у Даљу, 1721. у манастиру Хопово, 1722. у Петроварадину, 1726. у Карловцима, 1730. у Београду, 1731. у Карловцима, 1732. у Београду и 1735. године поново у Карловцима. Истовремено је одржано и неколико тзв. незваничних сабора, који су организовани и одржани без знања и одобрења владара.