Међународни научни скуп
ПРИВРЕДА НА ТЛУ ЕВРОПЕ И БАЛКАНА (ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА ДО САВРЕМЕНОГ ДОБА)
Београд 30. и 31. октобар 2025.
У раду се испитују технолошки и економски аспекти кућног осветљења у касној антици и Византији, са акцентом на лампама на маслиновом уљу. Ослањајући се на археолошке, текстуалне и експерименталне податке, моделујемо функционисање и употребу ових расветних уређаја, као и њихову потрошњу горива, те процењујемо трошкове осветљења у односу на зараде. У анализи је наглашен економски терет кућног осветљења и истакнути су континуитети и промене у праксама осветљења током времена.
Трговина је у српској средњовековној држави регулисана путем различитих правних аката. Положај страних трговаца био је првенствено дефинисан повељама које су српски владари издавали њиховим властима. Велика већина таквих докумената која је сачувана односи се на Дубровачку општину. Захваљујући њима у континуитету се може сагледати законски положај дубровачких трговаца у српској држави од позног XII века до краја њеног постојања. Надаље, бројни документи сачувани у дубровачком архиву откривају нам важне појединости о условима деловања дубровачких трговаца, као и њиховим споровима са српским властима. Опште прописе о трговини срећемо у одредбама Душановог законика из 1349. и 1353/1354. године. Са друге стране, статути приморских градова у саставу српске државе садржали су читав низ одредби који се односио на трговину. Такође, и у рударским центрима какви су били Ново Брдо и Сребреница постојали су прописи везани за одвијање трговачког промета. Неке од повеља српских владара одређивале су и начин одвијања трговине на манастирским панађурима. Намера овог рада није да детаљно прикаже све прописе о трговини у српској средњовековној српској држави, већ да укаже на њихове најважније аспекте. Настојаћемо и да увидимо контекст доношења одређених регулатива. То се посебно односи на питања царина и протекционистичких мера. Захваљујући томе моћи ћемо да укажемо на место трговине у привреди тадашње српске државе.
Привредни развој једног града у доба раног новог века несумњиво је, посматрано на локалном нивоу, утицао на бројне аспекте живота становништва, укључујући и услове у којима су обављали своју професију. С друге стране, у ширем смислу је могао да доведе до промене у међународним политичким и економским односима. Унапређење које је стизало с једне стране, некада је за другу значило корените промене или чак прекид устаљене праксе. Иако то нужно није значило и смањење обима одређене делатности, процес прилагођавања неретко је био дуг и пун изазова за појединце активне у једној области рада. Тако је у Венецији 17. века, одвећ јака мрежа занатских удружења и братовштина (scuole) временом почела да утиче на увоз балканске робе. То се посебно односило на увоз различитих врста кожа са османског Балкана, пошто су венецијанске братовштине наметале балканским трговцима нова правила и ограничења. Као реакција на то, у венецијанској грађи сачуване су жалбе балканских трговаца у којима су исказивали незадовољство новим законима и тражили повратак старих услова. Некада су и промене у венецијанској занатској изради доводиле до пада потражње робе са Балкана, а то је неретко дочекивало трговце неспремне у начину на који би могли да надоместе штету која им је у таквим ситуацијама нанета. Напредак у венецијанској производњи понекад је подстицала управнике (gastaldo) градских занатских удружења да оцене квалитет појединих балканских сировина као недовољан за потребе израде, што је утицало и на пад њихових цена на венецијанском тржишту. На који начин је Венеција успоставила равнотежу између одрживог развоја и трговачких односа са Балканом у овом контексту, које законске мере је увела како би то постигла, шта је то значило за балканске трговце и каква је била њихова реакција јесу нека од питања на која ћемо се осврнути у излагању.
Током територијалног ширења средњовековне српске државе на југ у последње две деценије 13. века, Полог и његови градови били су међу првим земљама освојеним од Византије.
Наше истраживање економије у северозападној македонској области Полог у третираном периоду фокусира се на три аспекта: промену у повећању црквених и посебно манастирских поседа, као и промене међу световним феудалцима; увођење нових дажбина и пореза, као и терминологијe за њих; византијски практични и терминолошки утицај на друштвено-економске односе и економију.
Истраживање ће показати у ком облику и у којој мери су економске промене спроведене на територији густо насељене области Полога и какав је био отпор већ успостављених византијских феудалних односа новој власти.
Током 17. века, Шведска је постала водећа привредна сила северне Европе. Тај успон био је резултат успешне централизације државе, експлоатације богатих минералних ресурса и стратешког ангажовања страних стручњака, посебно у рударству. Међутим, тај период доминације био је релативно кратког даха, будући да су суседне државе почеле да јачају и доводе у питање положај Шведске у наредном веку.
У излагању се бавимо кључним факторима који су допринели значајном утицају Шведске дуж Балтичког мора, као и њеним географским ширењем на данашње делове Балтика и Немачке. Тежиште је стављено је на улогу Густавуса Адолфа, који је постао владар са 16 година. Као визионарски вођа, подстакао је ангажовање рударских стручњака из иностранства, јачајући тиме привреду Шведске. Поред тога, увео је посебне „колегијалне органе“ – систем који је омогућавао организацију и управљање државним пословима у оквиру специјализованих сектора, чиме су постављени суштински темељи ефикасне управе.
Седамнаести век био је кључан за успостављање основа модерне Шведске и Финске – територија које су, под шведском влашћу, почеле да примењују принципе демократског доношења одлука на основу владавине права. У том периоду дошло је не само до трансформације привреде већ и до изградње политичких и друштвених структура које и данас утичу на ова друштва. У нашем излагању бавићемо се трајним последицама привредне политике Шведске у раном новом веку и улогом те политике у обликовању будућности.
Стална претња у једној тржишној привреди јесте могућност да ће пословање компаније бити неуспешно, тј. да ће компанија завршити у стечају због нагомиланог дуга. У таквим случајевима, стечајни поступци покрећу се пред судом – преостала имовина ликвидиране компаније буде понуђена на берзи и продата, а добит се расподели међу повериоцима. Иако стечај постоји у средишњој Европи већ вековима, тек је у 19. веку детаљно регулисан законодавством. На пример, године 1868. донет је закон о стечају за аустријски део Аустроугарске монархије, док је српски Закон о стечајном поступку донет 1861. године. Главни циљ стечајног законодавства био је да елиминише непоштене праксе које су примењивали трговци који су крили имовину или су на сваки начин покушавали да избегну стечајне поступке. У извесној мери, тај страх био је оправдан с обзиром на неколико познатих случајева финансијских превара у Аустроугарској. У словеначким земљама које су биле део Аустроугарске, ту су спадали крах Крањске ескомптне дружбе, због чега је њен директор извршио самоубиство (1884), и стечај Главне посојилнице и Агро-Меркура – задруге у власништву Либералне странке, што је проузроковало губитке за неколико стотина инвеститора (1911). Такви скандали учврстили су став јавности да је стечај увек резултат некомпетентности или преваре трговца, те је подразумевао не само финансијску пропаст и губитак материјалне сигурности, већ и нагли пад друштвеног статуса. Сачувани архивски документи које су сачинили стечајни дужници сведоче о тешкој ситуацији у којој су се нашли. Међутим, стечаји у словеначким земљама пре 1914. године били су прилично ретки. Од доношења закона о стечају 1868. године до пада Монархије, било их је у просеку тринаест годишње у Крањској и Доњој Штајерској, што је неколико пута мање него током постојања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца / Југославије.
У чланку се испитују карактеристичне перцепције и дефиниције „страности” на словеначкој територији пре Првог светског рата. Истакнуто је да су те идеје превазилазиле чисто економска разматрања и да биле су много ширег обухвата. Кад је реч о структури власништва словеначких финансијских институција, на пример, важно је нагласити да су постојала два главна аспекта значења „страног” идентитета: прво, то су били несловеначки појединци, а тек затим недржављани Хабзбуршке монархије.
Студија се бави двама централним истраживачким питањима: како је перцепција страности утицала на улогу страног капитала у финансијским институцијама у Љубљани, и како је та перцепција утицала на развој финансијског сектора уопште. Однос јавних и приватних средставатакође је анализиран и указано је на различите степене домаћих и страних улагања – од чисто локалних, преко мешаних, до потпуно страних. Акценат је стављен на две финансијске институције у Љубљани. Прва је била Крањска штедионица, која је у јавности сматрана немачким политичким и економским стубом у покрајини Крањској. Штедионица је радила на словеначкој територији и првенствено је служила локалном словеначком становништву, односно није припадала немачком или словеначком политичком табору. Друга је Љубљанска кредитна банка, која је основана уз помоћ чешког капитала из Живностенске банке, али је у јавности била препозната као словеначка финансијска институција. Ове студије случаја биће коришћене за анализу тога како је перцепција страности обликовала улогу и разумевање страног капитала у финансијској сфери Љубљане и у ширем друштвено-економском контексту током тог периода.
Рударски градови, као засебне економске целине, које осим рудника чине и атар самог рударског места и рударски трг, на коме се трговина одвија у складу са заштитом најпре рудара, чије потребе су прве и регулисане, док су поједини артикли били и директно намењени самом раду и животу у руднику, такође су, као и сами рудници имали одређене законе, који се најпре налазе у самим статутима датих монтана. Ипак, иако су називи и правила под којим се поједини артикли на самим трговима и продају познати, као и збирни називи трговаца појединих производа, или пак услужних или производних занатлија, самим члановима закона који дате и помињу није посвећена посебна пажња осим у случају било успутних помена, или пак навођења истих у оквиру појединих тематика. Стога је рад посвећен упоредној анализи појединих примера које налазимо у Изводу из Статута Новог Брда, у односу на статуте осталих градова, са посебним освртом на рударске, са циљем да се утврде потенцијални утицаји на такву организацију и регулацију новобрдског рударског трга.
Привредно снажење српске средњовјековне државе које је започело средином XIII вијека везује се за почетак рударске производње на простору Брскова. Ту активност почели су да врше њемачки рудари, Саси. Они су, вјероватно, дошли са простора данашњег Фрајберга у Саксонији, области познатој у средњем вијеку по рударству, донијевши са собом напредну технику вађења и прераде руде. Рударска активност у Брскову, поуздано се може претпоставити, покренута је на основу трагова старијег, античког рударења. Рударење, како вађење руде, тако и њена прерада, посвједочено је на подручју самог Брскова и његове шире околине. Пронађени остаци старих радова најбројнији су на подручју самог Брскова, гдје су најновија археолошка ископавања открила изузетан ниво технике изградње и обезбјеђивања средњовјековних окана која су до данас остала сачувана. Стари рударски радови пронађени су и на околним просторима који гравитирају Брскову. Трагови прерађене руде најбројнији су око ријеке Руднице. Осим Руднице, трагови прераде руде пронађени су и око других, мањих водених токова у областима које се налазе у околини, углавном на десној, али и на лијевој обали Таре. Рударска активност на Брскову и његовој околини оставила је трага у топономастици тог краја, гдје се на терену могу препознати многи топоними који се могу довести у везу са процесом вађења и прераде руде. Мотиви који су подстакли српске владаре да покрену рударску производњу баш у Брскову били су релативна близина приморских градова гдје су се могли извозити рударски производи. Покренута рударска производња и са њим повезана трговачка активност довели су до привредног и друштвеног преображаја тог места. Од локалног трга прерасло је у урбану средину, прву таквог типа у унутрашњости српске средњовјековне државе, на челу са градским кнезом. Привредне везе са приморским градовима довеле су до миграција становништва тих комуна у Брсково, гдје ће оно улагати свој капитал и стицати некретнине, вјерски организовано у својој католичкој парохији. Насељавање католичког становништва у Брскову нарушиће дотадашњу етничку и вјерску хомогеност унутрашњости српске средњовјековне државе, што ће бити својствено и другим рударским средиштима у средњовјековној Србији.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а касније Краљевина Југославија, располагала је значајним шумским ресурсима, одликујући се разноврсном дрвном структуром и широко распрострањеним шумским површинама. У том контексту, дрвени угаљ, као један од продуката коришћења дрвета, представљао је један од важнијих извора енергије. Његова употреба била је вишеструка: служио је као гориво и као сировина у различитим привредним и производним процесима, од занатских радионица и мањих погонских објеката, до већих индустријских постројења, али и за свакодневне потребе домаћинстава.
Излагање има за циљ да представи производњу, употребу и значај дрвеног угља у Краљевини СХС/Југославији у међуратном периоду. Посебан нагласак ставља се на економске и друштвене аспекте његове примене, и анализира се његова улога у занатству, индустрији, али и у свакодневном животу становништва. Иако не постоје потпуни и систематизовани статистички подаци о обиму производње и потрошње, доступни извори указују на то да је употреба дрвеног угља била распрострањена на читавој територији државе, што је било омогућено богатим и разноврсним шумским фондом.
У раду ће бити приказани различити облици производње дрвеног угља, од традиционалних метода, које су примењивали „црни људи у шуми“, занатлије које су свој занат обављале према вештинама и знањима преношеним генерацијама, до индустријских врста производње. Посебна пажња биће посвећена најзначајнијим индустријским постројењима за суву дестилацију дрвета, која су се налазила у Хрватској и Босни и Херцеговини. Реч је о фабрикама „Дестилација дрва Гутман“ у Белишћу и „Југословенска дестилација дрва Д.Д.“ у Теслићу, које су у међуратном периоду имале водећу улогу у индустријској производњи дрвеног угља у оквиру Краљевине Југославије.
У раду се бавимо шалитром (рум. silitră) и потaшом (рум. potasă), производима о којима се мало писало у румунској историографској литератури. Шалитра се користила у производњи барута и забележена је у румунским кнежевинама од 15. века. Године 1445, кнез Влад Дракул тражио је шалитру од владарâ Брашова, а 1475. године Стефан Велики у Молдавији имао је занатлију шалитрара. Помињање производње шалитре у Молдавији посебно је учестало у 17. веку, да би достигло врхунац у наредном веку. Године 1742, више од 3.000 радника било је укључено у процес производње шалитре. Из тог периода сачуван је опис фаза производње. Турци Османлије били су директно укључени у извоз шалитре, намећући монопол кнежевинама, који је укинут тек Једренским миром 1829. године. Такође се бавимо потaшом, која се у великим количинама производила у шумама Молдавије и извозила у 17. веку преко Пољске (Гдањска) у остатак Европе. Пре више од седамдесет година, Е. Д. Тапе пронашао је изворе који доказују учешће неколико Шкота у производњи потaше у Молдавији. Међутим, од краја 17. века, Шкоте су заменили холандски трговци, који су трговину потaшом преусмерили ка Истанбулу. Добијена из двоструко спаљеног дрвета, потaша је у великој мери употребљавана у производњи сапуна, а и многи произвођачи тканина били су за њу заинтересовани. Места где се производила називала су се на румунском budă, а и данас неколико села у Румунији носи то име.
Поташа је мешавина хемикалија у којој доминира калијум-карбонат (K2CO3), а производила се из пепела дрвета и других копнених биљака сложеном технолошком методом која се састојала из више фаза.
Поташа се првенствено користила у производњи стакла, где се додавала као флукс у тзв. стаклене масе. Коришћена је и у производњи боја, шалитре, барута и сапуна, а раствор калијум-карбоната служио је за избељивање платна и других текстила или у обради коже. Заправо, била је то једна од две (заједно с натријум-карбонатом) универзално коришћене алкалне хемикалије које су се производиле у Европи и свету у преиндустријском периоду.
У Бохемији, први писани записи о производњи потaше потичу из око 1530. године, док је производња свакако старија. Производња је достигла врхунац између 1650. и 1820. године. Производња потaше неспорно је била најјача хемијска индустрија у раном новом веку, а много пре развоја модерне индустрије, њоме су се бавиле стотине специјализованих занатлија. Производња је била важан део локалних привреда и представљала је главни извор прихода за поједине поседе. Са становишта државе, ова индустрија показала се стратешки важном и кључном за привреду целокупне Хабзбуршке монархије у 18. веку, те је чак био уведен и државни монопол на трговину потaшом између 1764. и 1776. године.
Писани извори понекад дају тачне бројчане податке о производњи (године 1766. било је 294 произвођача, 1798: 842), али мора се имати у виду да су многи произвођачи, као неухватљиви „шумски људи“, избегли евиденцију. Штавише, наведене бројке односе се само на радионице потaше које су биле самосталне привредне јединице, док се радње основане директно код стаклара, које су такође производиле знатне количине производа, уопште не појављују у таквој статистици. Такође, „пропустљива“ савремена статистика о обимима производње показује да се око 1750. године само у Бохемији (западни део Чешке) годишње производило око 560 тона потaше. Пола века касније, годишња производња износила је око 1400 тона. Међутим, у наредном периоду дошло је до наглог опадања и целокупна индустрија потпуно је нестала између 1890. и 1900. године.
У раду дајемо процену економског значаја производње потaше на неколико основних нивоа – од локалних и регионалних привреда до привредног система целокупне Хабзбуршке монархије од 16. до 19. века. Читава индустрија, са низом других специфичних карактеристика (нпр. произвођачи потaше у Бохемији углавном су били Јевреји, а производња потaше био је један од ретких заната који им је званично био дозвољен), такође ће бити представљена у ширем друштвено-економском контексту.
Средином 19. века Ново Брдо са околним селима административно је припадало нахији Морава кадилука Гњилане у Приштинском кајмакамлуку. Ова област, смештена код Велике Планине, северно од Гњилана, између изворишта Прилепнице и Новобрдске реке и Криве реке, левих притока Биначке Мораве, у историографији је превасходно позната по рудном богатству и вишевековној рударској традицији. Међутим, географска разноликост Косовског Поморавља, укључујући равнице, низије, брежуљкасте пределе и планине, створила је услове и за развој пољопривреде. Захваљујући османским изворима, могуће је кроз векове пратити развој ове привредне гране која је била кључна за обезбеђивање хране локалном становништву.
Основ овог рада биће досада у науци некоришћени османски пописи опорезивих прихода (Temettüat defterleri) нахије Морава из 1845. године. Подаци из овог извора у коме је пописан центар Ново Брдо са 38 околних села биће упоређени са подацима из пописа становништва (Nüfus defterleri) који је датиран десетак година раније, 1832/33. године. Њиховим укрштањем моћи ћемо да утврдимо који део укупне популације овог дела Косовског Поморавља је био укључен у пољопривреду као привредну делатност. У фокусу ће бити сточни фонд који је поседовало свако домаћинство, прецизније његова структура – врста, пол, старост и плодност животиња. Поред тога, на основу ове грађе одредићемо врсту обрадивог земљишта којом је располагало опорезовано становништво. У неким случајевима могуће је утврдити и врсту културе гајене на одређеној парцели. На основу добијених резултата, као и адекватне етнолошке и аграрне литературе и других извора, видећемо која су насеља била кључне привредне тачке, односно оквирне границе области са претежно развијеним сточарством, земљорадњом или виноградарством.
Пољопривредна производња постала је основно занимање човека и широко распрострањена пре 7.000 година у свим деловима света. Производња хране је активност без које живот човека на планети Земљи није могућ. У пољопривредној производњи од посебног значаја је производња хране животињског порекла, при чему највећи значај се даје производњи меса. Већ у време првих цивилизација и организованих држава контролисане су сточне пијаце, клање стоке и промет меса. У средњем веку постојали су прописи о кланицама и клању животиња. Такав један пропис донет је у Котору 1321. године. У Србији средњег века постојали су прописи о сточарству и промету меса (Душанов законик, Закон о рудницима). Пут ка уређењу и модернизацији кланица трасиран је крајем 18. а нарочито у 19. веку. На самом почетку века (1804. године) у свету је живела једна милијарда људи а све је више становништва живело и радило у градовима које није било могуће снабдевати месом без кланица великог капацитета. У Београду је 1739. године било 30 кланица, а 1855. године изграђена je, за то време, модерна кланица. Прописи о клању животиња појавили су се у време Карађорђа, а посебно у време династије Обреновића. Акционарско друштво за клање стоке (основано 1897. године) било је извозник производа од меса (шунка, сланина, маст). Крајем 19. и почетком 20. века, подигнуте су кланице у неколико градова у Србији, а после Првог светског рата и у неколико градова на територији данашње Војводине. Осамдесетих година прошлог века у Србији је било око 550 кланица, од чега 20 индустријских, регистрованих за извоз меса и производа од меса. Од 1990. године највећи број извозних објеката је престао са радом а Србија је од познатог извозника меса и производа од меса, постала увозник меса за прераду и готових производа од меса. Разлози за овакво стање кланичне индустрије у Србији су бројни (распад СФРЈ, ратови, санкције, губитак иностраних тржишта, смањење броја гајених животиња, старење села, нестабилност тржишта).
Од раног новог века, снабдевање града енергијом било је кључно питање које је захтевало поуздане изворе. Решавање историјског проблема горива у градовима подразумевало је промене у зонама снабдевања, повећање продуктивности пољопривредног и шумског земљишта, а касније и прелазак са носача енергије заснованих на биомаси (као што су огревно дрво и дрвени угаљ) на фосилна горива. Снабдевање горивом често је било у супротности с другим индустријским видовима коришћења шума, те је било неопходно пронаћи равнотежу између супротстављених интереса.
Од 15. века, бродоградња за потребе морнарице била је од кључног значаја за португалску монархију, будући да је повезивала португалско поморско Царство и обезбеђивала значајне приходе Круни. Током последње четвртине 15. и првих деценија 16. века, изградња великих океанских бродова била је централизована углавном у Лисабону и његовом залеђу. Стога је краљевско шумарско законодавство имало за циљ да очува будућност врста дрвећа потребних за царску бродоградњу. Оно је фаворизовало империјалну бродоградњу и снабдевање Лисабона горивом забрањујући друге активности које су сматране штетним по ове индустрије.
Користећи оригиналне изворе доступне од 16. века до краја Другог светског рата, испитујемо како се снабдевање Лисабона огревним дрветом и дрвеним угљем мењало у складу са променама у величини града и конкуренцијом у односу на увезена фосилна горива. Прелазак на фосилна горива у Лисабону био је релативно брз, а на прелазу у 20. век више од 75% потрошње енергије у Лисабону долазило је из фосилних горива. Међутим, брза транзиција на макро нивоу прикрива различит развој секторâ, при чему је дрвени угаљ остао најважније гориво за домаћинства у Лисабону све до Другог светског рата.
Шуме су, као посебни екосистеми са великим биодиверзитетом и комплексном организацијом живог света у њима, одувек представљале вишеструки ослонац у свакодневном животу традиционалних друштава. Поред тога што су обезбеђивале сировине као што су дрвна грађа и гориво, оне су биле и остале регулатори климе и заштитници тла од ерозије.
Почетком 19. века велики део ослобођених делова Србије био је под шумама у којима су жирени чопoри свиња, најважнијег тадашњег пољопривредног производа. Са порастом становништва долази до ширења обрадивих површина. Ово ширење је вршено на рачун шума крчењем. То доводи до тога да се шумски екосистеми повлаче из равничарских и брдовитих предела Шумадије, Мачве, Браничева и Стига, који постају највећи произвођачи ратарских и воћарских производа. На ободима, у претежно планинским пределима, очувани су различити типови шума у којима је становништво наставило са традиционалним занатима чије су сировине обезбеђивали шумски комплекси. У златиборском крају и на планинама југозападне Србије очувао се традиционалан начин производње катрана од дрвета богатог смолом у посебним јамама, загревањем у одсуству кисеоника. Из овог краја караванима је катран одношен на тржнице широм Србије, па и даље. У истом подручју, због богатства четинарима, сакупљана је и смола а од посебних трупаца сечено је ремење и сушено како би се добио луч који је служио за осветљење. За разлику од поменутих производа, дрвени угаљ се производио на ширем простору, где год је било довољно квалитетног дрвећа, као што су храст или буква. Дрвени угаљ је обично прављен на отвореном простору где је конструисана тзв. штала или купола. Након дуготрајног процеса загревања дрвета настајао је дрвени угаљ (ћумур). Произведени ћумур је налазио тржиште у најближим градским насељима.
У раду ће бити детаљно описани традиционални начини производње горепоменутих производа, као и њихова употреба у сеоским домаћинствима и шире. Такође, биће одређене зоне производње појединих производа.
Best AI Website Maker