>>> Преузмите чланак (.pdf)

DOI: 10.34298/ZR9788677431549.P095

УДК: 711.4(497.11):327(497.11:560)“1833/1839“

стр. 95–114

језик: енглески

Радомир Ј. Поповић

УТВРЂИВАЊЕ ДРЖАВНОСТИ: УРБАНИЗАЦИЈА ПОГРАНИЧНИХ КРАЈЕВА КНЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ 1833–1839. ГОДИНЕ

Резиме

Аутономан државни статус Кнежевине Србије признат највишим правним актима Османског царства (1829, 1830. и 1833) омогућио је под руководством кнеза Милоша почетак свеобухватних реформи у Кнежевини Србији. У историји урбанизма Србије, раздобље од тридесетих до шездесетих година 19. века назива се периодом „оснивања нових градова”. Хронолошки оквири рада су 1833. када је одредбама Хатишерифа одређена граница између Османског царства и аутономне Кнежевине Србије и 1839 – завршетак прве владавине кнеза Милоша, који је одредио главни правац урбанизације. Међусобно координисане управљачке мере имале су за циљ издвајање Кнежевине Србије из Османског царства. Граница између вазалне кнежевине и сизеренског царства имала је 1834. и 1835. године искључиво војно обележје. По узору на аустријску граничарску службу, на границама Кнежевине према Османском царству успостављен је стални надзор и контрола граничне линије, такозвани кордон. Одређени су гранични прелази, то јест царине, карантини и састанаци. Најзначајније погранично место Кнежевине Србије према Османском царству постао је Алексинац на Цариградском путу. Репрезентативно здање цркве у Алексинцу која је завршена 1837. представљало је угаону тачку варошице која је уређена према плану из 1839. према којем се две улице секу под правим углом, око којих је настала ортогонална схема улица. Успостављени гранични прелази на ненасељеним местима директно су утицали на настанак варошица Љубовије и Рашке. Услед успостављања границе Кнежевине Србије и досељавања становништва на њену територију настала су потпуно нова, плански уређена насеља Доњи Милановац и Михајловац на Дунаву, док су вароши и варошице из којих су се иселили муслимани (Кладово, Крушевац, Зајечар, Ивањица, Пожега, Лозница и Лешница) уређени „по европски”. У варошима у којима су постојале војне посаде и муслиманско становништво (Београд, Шабац, Смедерево) уређени су српски делови тих вароши са ортогоналном схемом улица, тргом и пословним деловима вароши – чаршијама. Важан сегмент урбанизације Кнежевине Србије чиниле су сакралне грађевине које су подизане или обнављане на територији Кнежевине Србије. Кнез Милош је посебну пажњу поклањао изградњи и обнови цркава у граничном подручју. Репрезентативна Саборна црква у Београду чија градња је започета 1837, црква у Алексинцу, па црква у новом насељу Михајловцу и низ других цркава око границе, указивале су на православни идентитет обновљене српске државе. Указ кнеза Милоша од 20. марта 1837. године о „ушоравању села”, то јест просторном уређењу села сматра се првим законским прописом у области урбанизма у Србији у 19. веку. Просторно уређење селâ, иако непотпуно, успешно је спроведено у равничарским и пограничним пределима северозападне и северне Кнежевине Србије.

Радомир Й. Попович

УКРЕПЛЕНИЕ ГОСУДАРСТВЕННОСТИ:  УРБАНИЗАЦИЯ ПОГРАНИЧНЫХ ТЕРРИТОРИЙ КНЯЖЕСТВА СЕРБИЯ В 1833–1839 ГГ.

Резюме

Автономный государственный статус, признанный высшими правовыми актами Османской империи (1829, 1830 и 1833 года), позволил начать всесторонние реформы в Княжестве Сербии под руководством князя Милоша Обреновича. В истории урбанизaции Сербии период с тридцатых до шестидесятых годов XIX века называется “периодом основания новых городов”. Хронологические рамки работы – 1833 год, когда соглашением Хатишерифа была установлена граница между Османской империей и автономным Княжеством Сербии, и 1839 год – завершение первого правления князя Милоша, который определил основное направление урбанизации. Взаимосогласованные управленческие меры направлены на выделение Княжества Сербии из Османской империи. Граница между вассальным княжеством и султанской империей в 1834 и 1835 годах имела исключительно военное обозначение. о образцу австрийской пограничной службы на границах Княжества по отношению к Османской империи было установлено постоянное наблюдение и контроль за граничной линией, так называемый “кордон”. Определены граничные переходы, то есть таможни, карантины и посты. Самым значимым пограничным местом Княжества Сербии по отношению к Османской империи стал Алексинец на Константинопольской дороге. Репрезентативное здание церкви в Алексинце, завершенное в 1837 году, было угловой точкой небольшого городка, организованного по плану 1839 года, в соответствии с которым две улицы пересекались под прямым углом, образуя ортогональную схему улиц. Построенные пограничные переходы на незаселенных местах непосредственно повлияли на появление городков Любовия и Рашка. В результате установления границы Княжества Сербии и переселения населения на его территорию возникли совершенно новые, планировочно организованные поселения, такие как Доњи Милановац и Михајловац на Дунае, а также городки, из которых выселились мусульмане (Кладово, Крушевац, Зајечар, Ивањица, Пожега, Лозница и Лешница), были оформлены “европейским” образом. В городах, где существовали военные поселения и мусульманское население (Белград, Шабац, Смедерево), сербские части этих городов были организованы по ортогональной схеме улиц, с площадью и коммерческими частями – базарами. Важным сегментом урбанизации Княжества Сербии были святыни, которые строились или реконструировались на территории Княжества Сербии. Князь Милош уделял особое внимание строительству и реконструкции церквей в пограничной области. Репрезентативный Собор Святого Михаила в Белграде, строительство которого началось в 1837 году, церковь в Алексинце, а также церковь в новом поселении Михайловац и ряд других церквей вблизи границы указывали на православный характер обновленного сербского государства. Указ князя Милоша от 20 марта 1837 года о “ушорении деревeнь” (шор = улицa), о пространственной организации деревень, с ортогональной схеме улиц, считается первым законодательным актом в области урбанизма и пространственного плана в Сербии в XIX веке. Пространственная организация сел, хотя и не полностью, успешно осуществлена в равнинных и пограничных районах северозападной и северной части Княжества Сербии.