>>> Преузмите чланак (.pdf)
DOI: 10.34298/ZR9788677431549.V133
УДК: 314:911.375]:312.92(497.11)”1900”
стр. 133–152
језик: енглески
Александра Вулетић
ГРАДСКО СТАНОВНИШТВО У СРБИЈИ 1900. ГОДИНЕ: ДЕМОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
Резиме
Крајем 19. и почетком 20. века у градским насељима – варошима и варошицама, живело је 14% становништва Србије. Највеће градско средиште био је Београд, у којем је живело око 70.000 становника, а потом Ниш са 25.000 и Крагујевац са 15.000 житеља. Већина градских насеља имала је мање од 5.000 становника. Иако је било малобројно и није имало значајнији утицај на просечне вредности демографских параметара за целу земљу, градско становништво је имало особене демографске карактеристике у погледу полне и старосне структуре, обрасца склапања брака, сложености породичног домаћинства, стамбених аранжмана и писмености. У градским срединама удео мушког становништва био је већи него у сеоским; у њима је било најзаступљеније млађе одрасло, за рад најспособније становништво, узраста 16–45 година, док је на селу доминантно било становништво млађе од 15 година. Већа заступљеност мушкараца у млађем одраслом добу била је последица имиграције, у којој је ова категорија становништва највише учествовала. Она је била показатељ и економских кретања, с обзиром на то да је економска активност мушкараца у градским срединама била знатно већа од економске активности жена, нарочито мушкараца узраста 16–45 година који су били економски најпродуктивније становништво. Удео неожењених мушкараца био је много већи у градским насељима, а просечан број чланова домаћинства у њима био је мањи него у сеоским срединама. У градском начину привређивања, за ступање у брак била је неопходна економска подлога; с обзиром на то да су мушкарци били одговорни за стварање материјалних предуслова за формирање породице, показивали су тенденцију каснијег ступања у брак. Мања сложеност породичног домаћинства такође је повезана са имиграцијом, у којој у већој мери учествују појединци, и градском привредом, која се не одвија у оквиру породичног домаћинства као што је то случај на селу. На индивидуацију и мању зависност појединца од породичног колектива позитивно је деловала и писменост, која је такође у већој мери одликовала градско становништво. Пресудни чиниоци у обликовању специфичних демографских одлика градског становништва били су миграциони процеси и особености градског начина привређивања. Облици демографског понашања који су преовладавали на селу релативно су се брзо мењали и прилагођавали друштвеноекономским околностима у градским срединама. Остаје отворено питање да ли је, и у којој мери, међусобна испреплетаност и чврста повезаност демографског режима на селу и сеоског начина привређивања, чија се симбиоза перцепира и као особени културни модел, представљала кочницу бржем и већем одливу сеоског становништва у урбане средине и његовој већој индивидуацији.
Александра Вулетич
НАСЕЛЕНИЕ ГОРОДОВ В СЕРБИИ В 1900 ГОДУ: ДЕМОГРАФИЧЕСКИЕ ХАРАКТЕРИСТИКИ
Резюме
В конце 19 и начале 20 века в городских поселениях – городах и малых городах – жило 14% населения Сербии. Самым крупным городским центром был Белград, в котором проживало около 70 000 жителей, затем Ниш с 25 000 и Крагуевац с 15 000 жителей. Большинство городских поселений имело менее 5000 жителей. Хотя городское население было малочисленным и не оказывало существенного влияния на средние значения демографических параметров всей страны, оно имело особые демографические характеристики в отношении половой и возрастной структуры, образцов заключения браков, сложности семейного хозяйства, жилищных аранжировок и грамотности. В городских средах доля мужского населения была выше, чем в сельских; в них наиболее широко представлено было молодое взрослое население, наиболее трудоспособное, в возрасте от 16 до 45 лет, в то время как на селе доминировало население моложе 15 лет. Большее количество молодых мужчин было следствием иммиграции, в которой эта категория населения принимала наибольшее участие. Это было также индикатором экономических движений, поскольку экономическая активность мужчин в городских средах значительно превышала экономическую активность женщин, особенно мужчин в возрасте от 16 до 45 лет, которые составляли экономически наиболее продуктивное население. Доля холостых мужчин была намного выше в городских поселениях, а среднее количество членов семейного хозяйства в них было меньше, чем в сельских средах. В городском способе хозяйствования для заключения брака требовалась экономическая основа; поскольку мужчины были ответственны за создание материальных условий для формирования семьи, они проявляли тенденцию к более позднему вступлению в брак. Меньшая сложность семейного хозяйства также связана с иммиграцией, в которой в большей мере участвуют отдельные лица, и с городской экономикой, которая не функционирует в рамках семейного хозяйства, как это происходит на селе. Грамотность также благоприятно влияла на индивидуализацию и меньшую зависимость индивида от семейного коллектива, и она также в большей мере характеризовала городское население. Решающими факторами в формировании специфических демографических особенностей городского населения были миграционные процессы и особенности городского способа хозяйствования. Формы демографического поведения, которые преобладали на селе, относительно быстро менялись и приспособливались к социальноэкономическим условиям в городских средах. Остается открытым вопрос о том, насколько и в какой степени взаимосвязь и тесная связь демографического режима на селе и сельского способа хозяйствования, воспринимаемая как особая культурная модель, являлись препятствием для более быстрого и значительного оттока сельского населения в городские среды и его большей индивидуализации.
