>>> Преузмите чланак (.pdf)

DOI: 10.34298/ZR9788677431549.V183

УДК: 711.4(497.11)”194/195”

стр. 183–194

језик: енглески

Злата Вуксановић-Мацура

УРБАНИСТИЧКО ПЛАНИРАЊЕ И ПРОЦЕС УРБАНИЗАЦИЈЕ У СРБИЈИ РАНИХ 1950-ИХ ГОДИНА

Резиме

Период обнове градова у Србији након великих разарања у Другом светском рату наступа већ 1944. године и траје до преломних педесетих година. То је период обнове привреде, као и физичке реконструкције и обнове градитељског фонда, урбаних структура и система. У првим послератним годинама у Србији је дошло до институционализације урбанистичке струке и праксе и теорије планирања града, која се одвијала испреплетано са турбулентним променама друштвеног, економског и политичког система. Анализирајући деловање новоформираног Урбанистичког института Народне Републике Србије, основаног 1946. године, у раду је приказана повезаност урбанистичке праксе са друштвеним аспектом планске привреде као одговор на интензивну урбанизацију и индустријализацију градова. Урбанистичко планирање у Србији развијало се у тесној вези са новоуспостављеном социјалистичком идеологијом. Први Петогодишњи план (1947–1951), који је имао за циљ подстицање државног развоја и обезбеђивање прилива средстава у државни буџет ради финансирања будућих пројеката, предвиђао је обнову, развој и планско преуређење двадесет највећих градова у земљи „у духу савременог урбанизма и у складу са привредним, комуналним и културним потребама социјалистичког друштва“. Године 1949, донета је савезна Основна уредба о генералном урбанистичком плану која потврђује везу урбанизма и привредног развоја. Ова уредба била је у наредној деценији основни легислативни оквир планирања градова. Делатност новоформираног Урбанистичког института (завода) Србије обухватала је широк спектар послова на изради регулационих планова, урбанистичких пројеката и студија. Од оснивања 1946, до 1953. године, када почиње децентрализација архитектонскоурбанистичких установа, у Урбанистичком институту израђени су бројни планови градова и насеља у Србији. Приоритетне теме којима су се бавили планови тицале су се реконструкције грађевинског фонда, размештаја привредних (индустријских) зона, формирања нових стамбених насеља, реорганизације саобраћаја, повећања квалитета градске инфраструктуре. Урбанистичко планирање је било виђено као кључно у стварању услова за државни развој, а друштвени и петогодишњи планови су, уз подршку урбанистичких планова, омогућавали убрзан привредни напредак и раст. Елементи који су карактерисали урбанизам у Србији у годинама непосредно по завршетку Другог светског рата, отворили су врата за увођење свеобухватног планирања у урбанистички дискурс Србије, што је био приступ у планирању града својствен европском модернизму тог доба. Обједињавање програмских поставки развоја (што су били привреди план и Петогодишњи план) и урбанистичких, просторних планова неког града или шире територије, били су претеча праксе која ће на планерску сцену, европску и светску, ступити неколико деценија касније.

 Злата Вуксанович-Мацура

УРБАНИСТИЧНОЕ ПЛАНИРОВАНИЕ И ПРОЦЕСС УРБАНИЗАЦИИ В СЕРБИИ В НАЧАЛЕ 1950Х ГОДОВ.

Резюме

Период восстановления городов в Сербии после больших разрушений во Второй мировой войне начинается уже в 1944 году и длится до переломных пятидесятых годов. Это период восстановления экономики, а также физической реконструкции и восстановления строительного фонда, городских структур и систем. В первые послевоенные годы в Сербии произошла институционализация градостроительной практики и теории планирования города, которая развивалась переплетено с турбулентными изменениями социальной, экономи ческой и политической системы. Анализируя деятельность новообразованного Урбанистического института Народной Республики Сербии, основанного в 1946 году, в работе показана связь городской практики с социальным аспектом плановой экономики в ответ на интенсивную урбанизацию и индустриализацию городов. Городское планирование в Сербии развивалось в тесной связи с вновь установленной социалистической идеологией. Первый Пятилетний план (1947–1951), который имел целью стимулирование государственного развития и обеспечение поступления средств в государственный бюджет для финансирования будущих проектов, предусматривал восстановление, развитие и плановое переустройство двадцати крупнейших городов в стране “в духе современного урбанизма и в соответствии с экономическими, коммунальными и культурными потребностями социалистического общества”. В 1949 году было принято федеральное Основное положение о генеральном урбанистическом плане, которое подтверждало связь урбанизма и экономического развития. Это положение стало основным законодательным каркасом планирования городов в следующем десятилетии. Деятельность вновь созданного Урбанистического института (завода) Сербии включала широкий спектр работ по разработке регуляционных планов, городских проектов и исследований. С момента основания, в 1946 году, до 1953 года, когда началась децентрализация архитектурно-градостроительных учреждений, в Урбанистическом институте были разработаны многочисленные планы городов и поселений в Сербии. Приоритетные темы, затронутые планами, касались восстановления строительного фонда, размещения промышленных зон, формирования новых жилых поселений, реорганизации транспорта, повышения качества городской инфраструктуры. Городское планирование рассматривалось как ключевой элемент создания условий для государственного развития, а социальные и пятилетние планы, при поддержке урбанистических планов, позволяли ускоренное экономическое развитие и рост. Элементы, характеризующие урбанизм в Сербии в годы непосредственно после завершения Второй мировой войны, открыли двери для внедрения всеобъемлющего планирования в урбанистический дискурс Сербии, что было подходом к планированию города, свойственным европейскому модернизму того времени. Объединение программных установок развития (экономического плана и Пятилетнего плана) и урбанистических, пространственных планов какоголибо города или более широкой территории были предтечей практики, которая войдет на планерную сцену, европейскую и мировую, несколько десятилетий спустя.