Јудит Гал
ПОРЕКЛО И СУДБИНА ТИТУЛЕ REX IUNIOR У СРБИЈИ
(МАЂАРСКО-СРПСКИ ОДНОСИ ТОКОМ ВЛАДАВИНА БЕЛЕ IV И УРОША I)
Резиме
Рад се бави угарско-српским односима током владавине угарског краља Беле IV (1235–1270) и српског краља Уроша (1243–1276), од 1240-их до рата 1268. године и његових последица, са посебним освртом на појаву титуле rex iunior у Србији. На почетку овог периода, током 1240-их, односе су карактерисали мирни суживот и основна неутралност. То стање променило се средином 1250-их, када је Ростислав Михаилович, који је постао господар Мачве, водио активну спољну политику јужно од Угарске. Међутим, његове активности на Балкану и благо уплитање у Захумљу нису били иницирани од стране Беле IV нити су представљали директну угарску интервенцију у унутрашње или спољне послове Србије. Крајем 1250-их година, однос између двојице владара постао је ближи, углавном зато што је српски краљ био окружен непријатељима или њиховим савезницима са свих страна, при чему је посебну претњу представљала Никеја. Српске помоћне трупе помогле су краљу Бели у бици код Кресенбруна, а краљ Србије био је присутан и на венчању Белиног сина. До касних 1260-их година, односи између Угарске и Србије су се погоршали, при чему је Урош вероватно настојао да прошири свој утицај на територију Мачве. Након војног пораза Србије, угарски краљ појачао је свој утицај на српске територије. Мировни споразум предвиђао је брак између принцезе Каталине, ћерке Стефана, млађег краља Угарске, и принца Драгутина, наследника српског престола. Такође је подразумевао и поделу власти у Србији, додељивањем Драгутину права сличних онима која је као млади краљ у Угарској имао принц Стефан. Иако се институција rex iunior теоријски појавила у Србији, конкретна угарска институција, која је постојала између 1262. и 1270. године, никада није у потпуности прихваћена од стране српских владара након 1268. године. Међутим, утицај те институције није нестао, тј. она се одразила на процес и систем наслеђивања престола у Србији током прве половине 14. века.
Gál Judit
A REX JUNIOR CÍM EREDETE ÉS SORSA SZERBIÁBAN (MAGYAR-SZERB VISZONYOK IV. BÉLA ÉS I. UROŠ URALKODÁSA IDEJÉN)
Rezümé
A tanulmány a IV. Béla magyar király (1235-1270) és I. Uroš (1243-1276) szerb király uralma alatti magyar-szerb kapcsolatokat vizsgálja az 1240-es évektől az 1268-as háborúig, elemezve annak következményeit, illetve a rex junior cím megjelenésének körülményeit Szerbiában. A korszak elején, az 1240-es években a két ország kapcsolata a békés együttélés és alapvető semlegesség jegyében alakult. Ez az állapot az 1250-es évek közepére megváltozott, amikor Rosztyiszlav Mihajlovics lett Macsó ura, és aktív külpolitikát folytatott a Magyarországtól délre eső vidékeken. Balkáni tevékenysége, halomföldi szerepvállalása azonban nem IV. Béla kezdeményezésére történt, tehát nem volt közvetlen magyar beavatkozás Szerbia bel- és külügyeibe. Az 1250-es évek végén a két uralkodó kapcsolata szorosabbá vált, leginkább azért, mert a szerb királyt minden oldalról ellenség vagy annak szövetségesei vették körül, és különösen Nikaia terjeszkedése veszélyeztette. IV. Béla királyt a kressenbrunni csatában szerb segédcsapatok segítették, és Béla fiának esküvőjén a szerb király is jelen volt. Az 1260-as évek végére Magyarország és Szerbia viszonya megromlott, és Uroš valószínűleg ki akarta terjeszteni befolyását Mačva területére. Miután a szerb hadsereg vereséget szenvedett, a magyar király befolyása megnőtt a szerb területeken. A békeszerződés előirányozta Katalin hercegnő, István (IV. Béla társuralkodója – ifjabb király) lánya és Dragutin herceg, a szerbiai trónörökös házasságkötését, valamint a szerbiai hatalommegosztást azzal, hogy megpróbált Dragutinnak hasonló jogokat adni, mint István hercegnek Magyarországon. A rex junior (ifjabb király) intézménye elméletben Szerbiában is megjelent, de a valóságban az 1262 és 1270 között létező sajátos magyar intézményt 1268 után többet nem alkalmazták a szerb uralkodók. Hatása ugyanakkor továbbra is érezhető volt, és befolyásolta a szerb trónöröklési rendszert a 14. század első felében.
