Марко Гавриловић
УЛОГА СРБИЈЕ У СУКОБУ УГАРСКЕ И АУСТРИЈСКОГ ВОЈВОДСТВА (1335–1337)
Резиме
Српско-угарски сукоби вођени су током већег дела 14. века, а посебан интензитет су достигли у време Стефана Душана (1331–1355) и Карла Роберта (1301–1342). Предмет сукоба биле су некадашње земље краља Драгутина – Мачва и други погранични крајеви. Извори потврђују да је током 1334/35. године уследила угарска војна кампања која се завршила безуспешно захваљујући брзој реакцији краља Душана, који је имао и византијску подршку. Такође, недавно је изнето мишљење да је током 1335. уследио нови угарски напад, при чему су Срби претрпели пораз. Српско-угарски сукоби настављени су и током 1336. године, што се може довести у везу са збивањима на тлу средње Европе, у којима је Карло Роберт активно учествовао. Наиме, у то време, угарски краљ се придружио чешком краљу Јовану Луксембуршком у сукобу против Отона IV и Алберта II, аустријских војвода из рода Хабзбурга, који су имали подршку римско-немачког цара Лудвига IV. Крајем 1335. и почетком 1336. године, у Вишеграду је склопљено неколико уговора између краља Карла Роберта и краља Јована, који су били уперени против Аустрије, што је подржао и пољски краљ Казимир III. У периоду од краја фебруара до краја априла 1336. дошло је до прве фазе сукоба, при чему су Хабзбурзи морали да се повуку.
Управо током априла 1336. забележено је присуство аустријских посланика у Дубровнику, које је до Котора требало да превезе општинска лађа, по свој прилици ради преговора са српским краљем. О природи преговора сасвим површно нас обавештава цистерцитски опат Јован Виктриншки, који открива да је Јелисавета, братаница аустријских војвода, требало да се уда за шизматичког краља Србије. Према опатовом сведочењу, млада принцеза се због тог сазнања разболела и убрзо преминула (23. октобар 1336). Посредно сведочанство о резултатима српско-аустријских преговора доноси фрањевачки хроничар Јован из Винтертура. Он наводи да се током војевања против Аустрије, угарски краљ повукао у своју земљу. Као један од разлога његовог повлачења наводи напад извесног паганског краља на Угарску, за кога истиче да је угарски сусед и аустријски поданик. Иако се термин „пагански“ у делу Јована из Винтертура односи на некатоличке владаре и народе уопште, сматрамо да се иза личности неименованог паганског краља крије управо Стефан Душан. Поред тога што се Карло Роберт тридесетих година 14. века сукобљавао са појединим другим православним земљама, једино се његови односи са српском државом могу сместити у контекст угарско-аустријског непријатељства у периоду 1335–1337. На то указују и други извори које смо споменули.
Дакле, током 1336. дошло је до склапања српско-аустријског савеза, уз посредство витеза Палмана, вође немачких најамника Стефана Душана. Додуше, није сигурно ко је покренуо иницијативу по питању преговора. Ако се узме у обзир да се Палман током 1336. нашао на тлу хабзбуршких земаља, испада да је иницијатор био српски краљ. С друге стране, чињеница да су Хабзбурзи почетком 1336. придобили угарске великашке породице Бабониће и Гисинговце, указује на стварање антиугарског савеза на тлу Угарског краљевства, односно у његовом непосредном окружењу. Краљ Душан је у том смислу, био и више него пожељан савезник. У сваком случају, као гаранција савеза требало је да послужи брак између краља Душана и Јелисавете Хабзбуршке. Конкретнија улога краља Душана у споменутом средњоевропском сукобу наступила је током друге фазе ратовања, када се краљ Карло Роберт налазио ван Угарске, и то од средине маја до око средине јула. Због изражене динамике српско-угарских сукоба, тешко је одредити интензитет и домет српског напада. Није искључено да је српска војска тада освојила Београд, чије се заузимање обично датује у период око 1335, као и још неке пограничне крајеве. Српско-угарски сукоби настављени су и у наредним годинама, о чему првенствено сведоче угарске повеље и папска писма. Такође, односи Карла Роберта са Хабзбурзима нису били на завидном нивоу након склапања примирја у децембру 1336, а ни након склапања мира 11. септембра 1337.
У том смислу, остаје отворено питање даљег тока српско-аустријских односа након Јелисаветине смрти, односно након склапања споменутог угарско-аустријског мировног уговора. Како дубровачка документарна грађа сведочи, током 1337. и 1338. године у српској служби се налазило неколико најамника пореклом из хабзбуршких земаља. То свакако указује на контакте између двеју страна, али се на питање њиховог карактера не могу дати поуздани одговори.
Marko Gavrilović
SZERBIA SZEREPE A MAGYAR KIRÁLYSÁG ÉS AZ OSZTRÁK HERCEGSÉG KÖZÖTTI KONFLIKTUSBAN (1335–1337)
Rezümé
A szerb-magyar konfliktus a 14. században szinte az egész évszázadon át tartott, különösen nagy intenzitással István Dusán (1331–1355) és Károly Róbert uralkodásának idején (1301–1342). A konfliktus tárgya Dragutin király egykori földjei – Macsó és más határmenti területek voltak. A források szerint 1334/35-ben egy magyar katonai hadművelet indult, amely Dusán király gyors reakciójának köszönhetően – akit egyébként Bizánc is támogatott - nem járt sikerrel. Ezenkívül nemrégiben azt a véleményt fogalmazták meg, hogy 1335-ben újabb magyar támadás következett, és hogy a szerbek vereséget szenvedtek. A szerb-magyar harcok 1336-ban is folytatódtak, ami kapcsolatba hozható a közép-európai történésekkel, amelyekben Károly Róbert aktívan részt vett. Abban az időben ugyanis Károly Róbert csatlakozott Luxemburgi János cseh királyhoz a IV. Ottó és II. Albert osztrák hercegek, a Habrsburg-dinasztia leszármazottai elleni harcokban, akiket pedig IV. Lajos német-római császár támogatott. 1335 végén és 1336 elején Visegrádban Károly Róbert és János király több szerződést is aláírt az Osztrák Hercegség elleni szövetség tárgyában, s ezeket III. Kázmér lengyel király is támogatta. Az 1336. február végétől április végéig tartó időszakban került sor a konfliktus első szakaszára, amikor a Habsburgok kénytelenek voltak visszavonulni.
Majd 1336. április folyamán osztrák küldöttek érkeztek Dubrovnikba, akik a község hajójával utaztak Kotorig, hogy a szerb királlyal tárgyaljanak. A tárgyalások természetéről Viktringi János ciszterci szerzetes igencsak felületes beszámolójában olvashatunk, aki elmondja, hogy Erzsébetnek, az osztrák hercegek unokahúgának férjhez kellene mennie az egyházon kívüli szerb királyhoz. A szerzetes tanúsága szerint a fiatal hercegnő ebbe belebetegedett és hamarosan meg is halt (1336. október 23-án). A szerb-osztrák tárgyalások eredményeiről közvetve Winterthuri János ferences krónikás számolt be. Elmondása szerint az Ausztria elleni harcok során a magyar király visszavonult saját országába. A visszavonulás okaként azt hozza fel, miszerint egy bizonyos pogány király támadta meg a Magyar Királyságot, akiről azt is elmondja, hogy a magyarok szomszédja és az osztrákok hű alattvalója. Habár Winterthuri János írásaiban általánosságban „pogánynak” nevezi a nem katolikus uralkodókat és népeket, úgy gondoljuk, hogy a névtelen pogány király nem más, mint István Dusán. Amellett, hogy Károly Róbert a 14. század harmincas éveiben hadban állt egyes pravoszláv országokkal, csak a szerb állam iránti viszonya illeszthető be a magyar-osztrák ellenségeskedés kontextusába az 1335. és 1337. közötti időszakban. Más általunk említett források is erre utalnak.
Tehát 1336 folyamán Palman vitéz, Dusán német zsoldosai vezérének közvetítésével létrejött a szerb-osztrák szövetség. Ugyanakkor nem tudni, ki kezdeményezte a tárgyalásokat. Ha figyelembe vesszük, hogy Palman 1336 folyamán Habsburg-földön járt, arra következtethetünk, hogy a kezdeményező a szerb király volt. Másrészt a Habsburgok 1336 elején megnyerték maguknak a magyar nagybirtokos Babonics- és Kőszegi-családot, ami arra utal, hogy magyarellenes szövetkezésbe kezdtek magának a Magyar Királyságnak a területén. Dusán király ilyen értelemben több mint kívánatos szövetséges volt. Mindenesetre a szövetséget Dusán király és Habsburg Erzsébet házasságának kellet volna megpecsételnie. Dusán király konkrétabb szerepvállalása a közép-európai konfliktusban annak második szakaszában következett be, mégpedig amikor Károly Róbert a Magyar Királyságon kívül tartózkodott, május közepétől július közepéig. A szerb-magyar összetűzések kifejezetten dinamikus volta miatt nehéz meghatározni a szerb támadás intenzitását és hatótávolságát. Nem kizárt, hogy a szerb hadsereg akkor elfoglalta Belgrádot, hiszen a város és még néhány határmenti terület elfoglalását az 1335-ös év környékére becsülték. A szerb-magyar harcok az elkövetkező években is tovább folytatódtak, amiről elsősorban magyar írásos emlékek és pápai levelek tanúskodnak. Károly Róbert és a Habsburgok közötti viszony továbbra sem volt igazán magas szinten, az 1336 decemberében megkötött fegyverszünet után sem, de az 1337. szeptember 11-i bébekötést követően sem.
Ilyen értelemben Erzsébet halála és az említett magyar-osztrák békeszerződés után nyitott kérdés marad a szerb-osztrák viszony. Dubrovniki dokumentumokból az derül ki, hogy 1337-1338. során több Habsburgok által uralt országból érkeztek zsoldosok a szerb hadesergbe. Ez mindenképpen a két fél közötti kapcsolatokra utal, de ezen kapcsolatok jellegéről nem tudunk megbízható leírással szolgálni.
