Ђура Харди
ПИТАЊЕ ГЕНЕЗЕ МАЧВЕ У ДОБА РОСТИСЛАВА МИХАИЛОВИЧА
У СРПСКОЈ И МАЂАРСКОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ
Резиме
Мачва (мађарски – Macsó; у изворима Macho/Mazo) као име тврђаве, земље и бановине у XIII и почетком XIV века, представља тему која спаја српску и мађарску историографију скоро век и по. Упркос околности да је већина извора већ одавно позната, она и надаље привлачи пажњу историчара. Колико је актуелна и инспиративна за истраживање сведоче најновији радови посвећени Мачви или Оностраном Срему (Sirmia Ulterior) како је гласило старије име ове земље. Циљ овог рада био је да упореди две историографије и њихове ставове о настанку Мачве као посебне земље и бановине у доба владавине њених првих господара, бившег кнеза Галиције Ростислава Михаиловича, зета угарског краља Беле IV, и његове супруге угарске принцезе Ане. Једно од разматраних историографских питања је било и оно, да ли је настанак Мачве (тврђаве и области) примарно везан за оснивање истоимене бановине од стране угарских краљева?
У српској историографији до данас је скоро општеприхваћено мишљење да је Мачва као бановина настала у време владавине угарског краља Беле IV који је, након најезде Монгола (1241/2), на јужним границама своје државе успоставио низ бановина са циљем да оне, као војно-административне целине, бране Угарску (таквог су мишљења били Константин Јиречек, Михаило Динић, Јован Радонић, Ђорђе Сп. Радојичић, Јованка Калић, Момчило Спремић, Петар Рокаи или Сима Ћирковић). Ова теза је преузета из мађарске историографије. Мађарски историчари, истраживачи Мачве као бановине и њене архонтологије су, међутим, запазили да се банови на њеном челу у изворима срећу тек од седамдесетих година XIII века, а да се историја Мачванске бановине може континуирано пратити заправо након 1319. године (Имре Корбуљ, Фриђеш Пешти, Вертнер Мор, Атила Жолдош, Балинт Терновац, Атила Фајфер). Први владари Мачве, Ростислав Михаилович (као dominus забележен 1254) и његова супруга Ана, те њихов син Бела, носили су титуле господара и кнежева ове земље.
Пре Ростислава и Ане, будућом Мачвом је владала друга грана владарске породице Арпадовића, потекла од бивше византијске царице Маргарете (Марије), ћерке краља Беле III која се у Угарску вратила око 1222. године. У то време, њена земља јужно од реке Саве се није звала Мачва, већ (Онострани) Срем (Ulterior Sirmia) који је била несељен Словенима и Грцима православне вере. Идентификацију Оностраног Срема као будуће Мачве, у односу на Овострани Срем као топографску одредницу земље између Саве и Дунава, у српску историографију је увео Михаило Динић у својој студији Средњовековни Срем, 1931. године. Пре Динића, међутим, овај проблем су много раније решили његови претходници Ђерђ Прај, Фриђеш Пешти, Вјекослав Клаић и Мор Вертнер. Маргаретин син и наследник, царевић Јован (Калојан) Анђео, који је преживео монголску најезду, носио је титулу dominus Срема. Бела IV je доиста могао да оснује Мачванску бановину, након смрти свог рођака Јована Анђела и да је као територију поклони свом зету Ростиславу и заправо ћерци Ани негде између 1247 и 1254. године. Средиште баната сместио је у (нову!?) тврђаву Мачву, по којој ће цела област понети име. Урађено је то на основу већ постојећег државног модела, познатог на примеру Славоније, када је била у статусу баната, или Северина. Међутим за потврду ове хипотезе не постоји ни један непосредан извор. Имре Сентпетери је сада већ давне 1915. године, у чланку Das Banat von Machow закључио да током владавине Јована Анђела ова земља није носила назив Мачва, већ се ово име први пут јавља 1254. године. У време Калојана и Ростислава и његових наследника Мачва није била банат. Са Сентпетеријевим мишљењем слаже се и аутор овог рада.
Комплексност историографских разматрања о Мачви потврђује и Сима Ћирковић. По Ћирковићу, територија Угарске краљевине јужно од Саве имала је првобитно карактер династичке творевине везане за одређене личности из реда краљевских рођака породице Арпадовић. Међу њима се у том низу владара, после породица Маргарете Арпадовић и Ростислава и Ане Арпадовић, нашла угарска краљица мајка Јелисавета Куманка и коначно њен зет, бивши српски краљ Стефан Драгутин. Ово мишљење о династичком континуитету области, подржавају Ђорђе Бубало, Балинт Терновац, Атила Пфајфер, Ивана и Предраг Коматина, Ђура Харди. Вертнер Мор, а после њега и Лудовик Тауту и Сима Ћирковић су изнели тезу да је, још пре Ростислава, први владар Мачве био млађи син бивше царице Маргарете, Виљем од Сент Омера. Он се у једном веродостојном црквеном извору из 1276. године, постхумно помињао као кнез Мачве. Петар Рокаи, на другој страни, сматра да је овај помен био анахронизам. Његово мишљење прихватају Атила Фајфер и Ђура Харди. Харди је изнео више аргумената у прилог тези о анахронизму. За разлику од старијег полубрата Јована Анђела, Виљем се не наводи у series dignitatum, списковима барона у краљевским повељама Беле IV. У међувремену, Мачва је као титула, захваљујући пре свега њеним „власницима“, Ани Арпадовић и Ростиславу постала препознатљива на владарским дворовима средње и југоисточне Европе. По свему судећи, генеза Мачве (тврђаве и земље) се збила у време Ростислава Михаиловича. У том подухвату он је свакако уживао помоћ свог таста.
Лајош Талоци, као и Мор Вертнер су сматрали да су у време првих херцега Мачве и (Босне) у њиховој служби постојали угарски банови, али како је констатовао Вертнер, немогуће је открити њихов списак. Ова претпоставка је изгледа била тачна. Извори сведоче о присуству банова на двору кнегиње Ане, удовице Ростислава. Кћи Беле IV, се након смрти свог брата и непријатеља Стефана V, и после окрутног убиства њеног сина херцега Беле Ростислављевича (средином новембара 1272), у измењеним политичким околностима вратила у Угарску (вероватно током 1273. или наредне 1274. године), како је то први утврдио Емил Јакубович. С Аниним повратком у Угарску и рестаурацијом њене кнежевине, окончан је краткотрајни период постојања бановина, у чији списак су поред Мачве и Босне, улазили Браничево, Кучево, Усора и Соли (1272–1273). Оне су биле образоване након убиства њеног сина и без сумње су се поклапале са некадашњом државом која је припадала Ростиславу и Ани. Сачувани су помени у њеној служби два великодостојника, Алберта који је по свему судећи био бан Мачве, и Омпуда бана Босне (1276). Идентитет бана Филе, захтева додатна истраживања. Давно је Ђула Паулер лаконски поставио питање да ли је Фила био северински или мачвански бан? Веза између Филе и Ростислава је извесна. Овај угарски великаш био је заповедник Ростислављевих угарских снага у бици код Јарославља када је заробљен и погубљен (1245).
Đura Hardi
MACSÓ EREDETÉNEK KÉRDÉSE ROSZTYISZLAV MIHAILOVICS IDEJÉBEN A SZERB ÉS A MAGYAR HISTORIOGRÁFIÁBAN
Rezümé
Macsó (a források szerint Macho/Mazo) mint vár, terület és bánság a 13. században és a 14. század elején a szerb és a magyar historiográfia másfél évszázadának közös témája. Annak ellenére, hogy az erre vonatkozó források többsége már régtől fogva ismert, Macsó továbbra is foglalkoztatja a történészeket. Aktuális és inspiratív kutatási téma, erről tanúskodnak a legújabb tanulmányok, amelyek Macsóval vagy az ún. Túlsó-Szerémséggel (Sirmia Ulterior) foglalkoznak (utóbbi a terület korábbi elnevezése). Jelen tanulmány célja, hogy összehasonlítsa a két historiográfiát, illetve álláspontjukat Macsó keletkezéséről mint különálló térségről és bánságról, első uralkodóinak, Rosztyiszlav Mihailovicsnak, Galícia hercegének, IV. Béla magyar király vejének és feleségének, Anna hercegnőnek idejében. A historiográfiai kérdések egyike, hogy vajon Macsó (vára és térsége) keletkezése elsősorban a magyar királyok által alapított azonos nevű bánság létrejöttéhez kötődik-e?
A szerb historiográfiában ma szinte általánosan elfogadott nézet, hogy Macsó bánság létrejötte IV. Béla uralkodásának idejére tehető, aki a mongol betörések után (1241/2), országának déli határain bánságokat alapított, azzal a céllal, hogy azok – katonai-adminisztrációs egységekként védelmezzék a Magyar Királyságot (ezt az álláspontot képviselték Konstantin Jireček, Mihailo Dinić, Jovan Radonić, Đorđe Sp. Radojičić, Jovanka Kalić, Momčilo Spremić, Petar Rokai és Sima Ćirković). Ezt az állítást a magyar historiográfiából vették át a történészek. Ugyanakkor a magyar történészek és archontológusok felfigyeltek arra a tényre, hogy a bánságot vezető bánok csak a 13. század hetvenes éveitől kezdve jelentek meg a forrásokban, míg a Macsói Bánság története 1319. után folyamatosan nyomon követhető (Korbuly Imre, Pesti Frigyes, Vertner Mór, Zsoldos Attila, Ternovác Bálint, Fajfer Attila). Macsó első uralkodói, Rosztyiszlav Mihailovics (1254-ben szerepel mint dominus) és felesége Anna, valamint fiuk, Béla voltak a bánság élén, és hercegi címet viseltek.
Rosztyiszlav és Anna előtt a későbbi Macsó bánságnak megfelelő terület felett az Árpádházi uralkodó-család egy másik ágának leszármazottai uralkodtak: Margit (Mária) volt bizánci hercegnőnek, III. Béla lányának utódai. Margit 1222-ben tért vissza a Magyar Királyságba, s ebben az időben országának a Szávától délre eső területeit nem Macsónak, hanem Túlsó-Szerémségnek nevezték (Ulterior Sirmia). Ezt a területet akkor pravoszláv vallású szlávok és görögök lakták. Túlsó-Szerémség Macsónak való megfeleltetése Mihailo Dinić nevéhez fűződik, aki a Középkori Szerémség (Srednjevekovni Srem) című művében 1931-ben vezette be ezt az elnevezést, Innenső-Szerémséggel szemben, amely a Duna és a Száva közötti területet jelölte. De még jóval Dinić előtt Praj György, Pesti Frigyes, Vjekoslav Klaics és Vertner Mór, a neves történész elődei megoldották ezt a problémát. Margit fia, a trónörökös Kaloján Ioannész Angelosz, aki túlélte a mongol inváziót, ő viselte Szerémség uralkodói címét (dominus). IV. Béla valóban megalapíthatta a Macsói Bánságot rokona, Kaloján halálát követően, majd a területet vejének, Rosztyiszlavnak, illetve saját lányának, Annának adományozta 1247 és 1254 között. A bánság székhelyét az (új!?) Macsói várba helyezte, amelyről azután az egész térséget elnevezte. Mindez már egy bejáródott közigazgatási modell alapján zajlott, hiszen Szlavónia már bánsági státuszban volt, de a Szörényi Bánság is példaként szolgálhatott. Ugyanakkor e hipotézis alátámasztására nem létezik egyetlenegy közvetlen forrás sem. Szentpéteri Imre 1915-ben írt cikkében (Das Banat von Machow) már arra a következtetésre jutott, hogy ez a terület Kaloján uralkodásának idején nem a Macsó nevet viselte, mert ez az elnevezés először 1254-ben jelent meg a forrásokban. Kaloján és Rosztyiszlav idejében Macsó nem volt bánság. Szentpéteri álláspontjával jelen tanulmány szerzője is egyetért.
A Macsóval kapcsolatos historiográfiai dilemmák összetettségére hívja fel a figyelmet Sima Ćirković is. Szerinte a Magyar Királyság Szávától délre eső területeiből összeállt közigazgatási egység először dinasztikus képződmény volt, amely az Árpádházi uralkodóházzal rokonságban álló személyekhez kötődött. Árpádházi Margit és Rosztyiszlav valamint Anna után a következő a sorban Kun Erzsébet és veje, Stefan Dragutin volt szerb király voltak. Ezt az elképzelést, amely a dinasztikus folyamatosságra hívta fel a figyelmet, több történész is támogatta: Đorđe Bubalo, Ternovác Bálint, Fajfer Attila, Ivana és Predrag Komatina, Đura Hardi. Vertner Mór, majd őt követően Ludovik Tautu és Sima Ćirković álltak elő azzal a feltételezéssel, hogy még Rosztyiszlav előtt az első macsói uralkodó Margit bizánci császárné fiatalabb fia, Saint-Omeri Vilmos volt. Az ő neve egy hiteles egyházi forrásban szerepel 1276-ból, amint halála után Macsó hercegeként említik. Petar Rokai szerint ugyanakkor ez az említés anakronizmus. Utóbbi véleményével értenek egyet Fajfer Attila és Đura Hardi. Hardi több érvet is felhozott, amelyek az anakronizmus mellett szólnak. Idősebb féltestvérétől Kalojántól eltérően Vilmost nem említik a bárók sorában (у series dignitatum) IV. Béla királyi leveleiben. Időközben Macsó mint cím, elsősorban „tulajdonosainak”, Annának éa Rosztyiszlavnak köszönhetően, közismert lett az uralkodói udvarházakban szerte Közép- és Délkelet-Európában. Minden arra utal, hogy Macsó (a vár és a térség) keletkezése Rosztyiszlav Mihailovics idejében zajlott. Rosztyiszlav mindenképpen élvezte apósa támogatását ebben a vállalkozásban.
Thallóczy Lajos, csakúgy mint Vertner Mór szerint Macsó (és Bosznia) első hercegeinek szolgálatában voltak magyar bánok, de – ahogyan azt Vertner megállapította, szinte lehetetlenség feltárni kilétüket. Úgy tűnik, hogy ez a feltételezés igaz lehetett. A források szerint voltak bánok Anna hercegnő, Rosztyiszlav özvegyének udvarában. IV. Béla lánya, testvére és ellensége, V. István halála után, majd fiának Rosztiszlavljevics Béla hercegnek a kegyetlen meggyilkolását követően (1272. november közepén) a megváltozott politikai körülmények között visszatért a Magyar Királyságba (valószínűleg 1273-ban vagy 1274-ben), amit először Emil Jakubovics erősített meg. Anna Magyar Királyságba való visszatérésével, illetve hercegségének visszaállításával véget ért a bánságok rövid története, amelyek közé Macsó és Bosznia mellett több további bánság is tartozott: Barancs, Kucsó, Ózora és a Sói bánság (1272–1273). Ezeket fiának meggyilkolása után hozták létre, és minden bizonnyal egybeestek az egykori országgal, amely Rosztyiszlav és Anna irányítása alatt állt. Az utókor számára fennmaradt feljegyzés két világi méltóságról Anna hercegnő szolgálatában, Albertról, aki valószínűleg Macsó bánja volt és Ampudról, Bosznia bánjáról (1276). Füle bán személyének azonosítása további kutatásokat igényel. Pauler Gyula a maga idejében lakonikusan fogalmazta meg a kérdést, miszerint Füle szörényi vagy macsói bán volt-e? Rosztyiszlav és Füle azonban minden bizonnyal kapcsolatban álltak, hiszen Füle volt Rosztyiszlav magyar csapatainak parancsnoka a jaroszlavli csatában, ahol foglyul ejtették majd kivégezték (1245).
