Бењамин Хекић, Невен Исаиловић
ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦЕ БРАНКОВИЋ КАО УГАРСКО ПЛЕМСТВО
У СЛАВОНИЈИ У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Резиме
Кантакузина, старија од двоје Бранковића који су били угарски феудалци у Краљевини Славонији, била је кћи српског деспота Ђурђа Вуковића Бранковића. У плановима за обезбеђивање подршке угарског краља и римско-немачког цара Жигмунда Луксембуршког, отац је 1434. Кантакузину удао за царевог сродника, цељског грофа Улриха II, чија је породица, поред наслеђених баштина у Штајерској, стекла и поседе у Корушкој и Крањској, те у славонским жупанијама (Загреб, Крижевци и Вараждин). С новим именом Катарина, узетим у мужевом дому, енергична грофица је узимала удела у управним пословима Цељских у Славонији и током живота мушких чланова породице. Но, врхунац њених активности као угарске племкиње и славонске велепоседнице наступио је након смрти свекра Фридриха II, те мужевог убиства, када је Кантакузина 1456. остала једина баштиница Цељских, будући да су њена деца са Улрихом умрла пре очеве смрти.
Штајерске, корушке и крањске поседе, заједно с престоним Цељем, Кантакузина је морала веома брзо да препусти аустријском надвојводи и римско-немачком цару Фридриху III Хабзбуршком, те се сместила у Вараждину. Ту је очигледно задржала своје дворане и службенике различитог порекла (немачког, хрватског, али и српског), и одатле је водила своје управне и финансијске послове, што је укључивало и издавање исправа у вези с пословима везаним за њене славонске поседе које су чинили град Вараждин и утврђења Виница, Раковец, Велики и Мали Калник, Копривница, Каменград, Ђурђевац, Медведград, Самобор, те Градец, краљевски град на брду крај Загреба, као и Чаковец и Штригово у суседном Међимурју. Међутим, због бројних проблема с локалним племићима, као и с владарима у Бечу и Будиму и њиховим бановима у Славонији, цељска грофица-удова је одлучила да прода своје поседе, што је најзад и учинила 1461. године, када је, уз новчану накнаду, својинска права за све наведене градове пренела на загорског грофа и славонског бана Јана Витовца, некадашњег службеника њеног мужа. Након тога, Кантакузина се најпре с братом, деспотом Стефаном Бранковићем (†1476), и његовом породицом сместила у Фурланији, где је за брата купила замак Београд, а затим се сама преселила у Турску, на двор своје старије сестре, султаније-удове Маре Бранковић (†1487), у Јежеву, где је и умрла око 1491.
Кантакузинин братанац, Вук Гргуревић, постао је први титуларни српски деспот кога је краљ Матија Корвин именовао, односно потврдио, након што је напустио службу османског султана и прешао у Угарску 1464/65. За верну војну службу током ратовања у Чешкој, краљ му је 1470. или 1471. даривао славонско утврђење Белу Стену (Fejérkő) с припадајућим селима, у Крижевачкој жупанији. Вероватно и пре тога, деспот је од краља у посед добио Купиник, Ириг у Сремској и Беркасово у Вуковској жупанији, које нису биле део Краљевине Славоније, већ Краљевине Угарске. По свој прилици, у исто време када је добио белостенско имање, Вук је од краља у посед добио и дистрикт Тетешевину (Тетушевину) уз границу између Загребачке и Крижевачке жупаније, с већим бројем поседа и села дуж Саве.
Током осме деценије 15. века, деспот Вук је за краља Матију ратовао против Турака у Србији и Босни, те постао капетан босанских градова тј. бан новоуспостављене Јајачке бановине, а краљу је пружао војну службу и у сукобима с аустријским надвојводом и римско-немачким царем Фридрихом III Хабзбуршким. Као награду, априла 1482. Матија Корвин му је доделио тврде градове Комогојну (Комоговину) и Градису с припадајућим поседима, у Загребачкој жупанији, те трговиште Комогојну с приходима. У посед деспота Вука дошла је и Костајница. На овај начин стекавши значајне поседе у Славонији, деспот Вук је са супругом Барбаром (рођ. Франкапан) од краља Матије измолио дозволу да деспотица Барбара наследи поседе Белу Стену и Тeтeшевину ако надживи Вука, с којим није имала порода. По Вуковој смрти у априлу 1485, краљ Матија је августа 1485. и јула 1486. потврдио наслеђе Барбари, и проширио га и на Комогојну и Градису, те на седам поседа у Загребачкој жупанији. Барбарa се око 1495. године преудала за Фрању Бериславића, задржавши своје поседе упркос променљивим односима с краљем Владиславом II и својим новим супругом. Када је умрла 1508. године, краљ је њене поседе даривао острогонском надбискупу Тамашу Бакоцу јуна 1508. године, али та даровница није спроведена у дело и Бериславић их је задржао до смрти 1517. године.
И Кантакузина-Катарина Цељска и Вук Гргуревић су на своје славонске поседе довели одређен број Срба. Било да се радило о дворанима и службеницима на имањима, или о пучанству и војницима који су се населили на њиховим славонским поседима, у питању су прве – али ипак малобројне – миграције српског живља у Славонију. Тиме су Кантакузина и Вук били зачетници овог процеса насељавања који ће у потоњим вековима Хабзбурговци и Османлије наставити и појачати.
Benjamin Hekić, Neven Isailović
A BRANKOVICS CSALÁD MINT A SZLAVÓNIAI MAGYAR NEMESSÉG RÉSZE A KÉSEI KÖZÉPKORBAN
Összegzés
Kantakouzine, az idősebbik Brankovics-testvér, Brankovics György szerb despota lánya volt, az egyik szlavóniai magyar földbirtokos család képviselője. Luxemburgi Zsigmond magyar király és német-római császár támogatását biztosítandó, Kantakouzine-t édesapja 1434-ben feleségül adta a császár rokonához, II. Ulrik cillei grófhoz, akinek családja Stájerországban megörökölt birtokain túl kranji és karintiai birtokokat is szerzett, illetve más szlavóniai megyékben is földterületekhez jutott (Zágráb, Kőrös és Varasd). Miután férjhez ment, felvette a Katherina (Katalin) nevet, és energikus grófnőként még a család férfitagjainak életében részt vállalt a Cillei grófság és Szlavónia kormányzásában. Magyar nemesként és szlavóniai birtokosként, tevékenységének csúcsára apósa, II. Frigyes halála után, illetve férje meggyilkolását követően ért, amikor Kantakouzine 1456-ban a cillei grófság egyetlen örökösévé vált, hiszen Ulrikkal közös gyermekei még férje halála előtt elhunytak.
A stájerországi, karintiai és kranji birtokokat a Cillei grófsággal együtt Kantakouzine-nak nagyon gyorsan át kellett engednie III. Frigyes Habsburg uralkodónak, osztrák főhercegnek és német-római császárnak, így ezután Varasdban telepedett le. Itt értelemszerűen megtartotta különböző származású (német, horvát és szerb) udvaroncait és hivtalnokait. Innen bonyolította kormányzói hivatalos és pénzügyeit, amihez hozzátartozott a különböző igazolványok kiállítása is szlavóniai birtokain, melyekhez számos várerőd is tartozott (Varasd, Vinica, Rakolnok, Nagykemlék, Kiskemlék, Kapronca, Kővár, Szentgyörgyvár, Medvevár, Szamobor, Gradec a Zágráb melleti dombon fekvő királyi város, Csáktornya és Stridóvár a szomszédos Muraközben. Azonban a helyi nemesekkel és a bécsi meg a budapesti uralkodókkal támadt számos probléma miatt a cillei özvegy-grófnő úgy döntött, hogy eladja birtokait, amit 1461-ben végül meg is tett, és pénzbeli térítés ellenében az említett városok tulajdonjogát Vitovec János zagorjei grófra és szlavóniai bánra ruházta át, aki egykori férjének alkalmazottja volt. Ezután Kantakouzine testvérével, Brankovics István despotával (†1476) és családjával Friuliba költözött, itt testvérének megvásárolta a Belgrád kastélyt, majd ő maga Törökországba költözött, és Brankovics Máriának, (†1487) nővérének udvartartásához csatlakozott, aki II. Murád oszmán szultán felesége-özvegye volt. Kantakouzine végül Ježevo faluban hunyt el 1491 körül.
Kantakouzine unokaöccse, Vuk Grgurević volt az első szerb despota, akit Corvin Mátyás e tisztségében megerősített, miután a despota kilépett az oszmán szultán szolgálatából és a Magyar Királyságba ment 1464/65. A csehországi hadműveletekben való hű szolgálatáért a király 1470-ben vagy 1471-ben jutalmul Fejérkő várát adományozta a szerb despotának a környező falvakkal együtt Kőrös megyében. Valószínűleg még ezt megelőzően a despota Kupinik, Ürög településeket kapta Szerém vármegyében és Berekszó települést Valkó vármegyében, amelyek nem a Szlavóniai Királysághoz, hanem a Magyar Királysághoz tartoztak. Ugyanabban az időszakban, amikor Fejérkőt, Vuk a királytól megkapta a Zágrábi és a Kőrösi vármegyék határán fekvő Tetusevinát, továbbá nagyszámú Száva-menti birtokot és falut.
A 15. század nyolcadik évtizedében Vuk despota Mátyás oldalán harcolt a törökök ellen Szerbiában és Boszniában, boszniai városok kapitánya lett, illetve az újonnan alapított Jajcei bánság bánja, emellett katonai szolgálatot teljesített Mátyás király seregében a III. Frigyes Habsburg uralkodó, osztrák főherceg és német-római császár elleni harcokban. Jutalomként Corvin Mátyás 1482 áprilisában neki adományozta Komogojna (Komogovina) várát és Gradisát a hozzá tartozó birtokokkal Zágráb vármegyében, emellett Komogojna mezővárost bevételeivel együtt. Kostajnica is Vuk birtokába került. Ily módon nagy birtokokra tett szert Szlavóniában, s Vuk despota feleségével, Barbarával (Borbála, szül. Frangepán) együtt kieszközölte Mátyás királynál Fejérkő és Tetusevina öröklési jogát az asszony számára, amennyiben túlélné Vukot, akivel nem volt közös gyermeke. Vuk 1485 áprilisában bekövetkezett halála után Mátyás király 1485 augusztusában és 1486 júliusában megerősítette Barbara örökléshez való jogát, továbbá kiterjesztette azt Komogojna és Gradisa várára, valamint hét birtokra a Zágrábi vármegyében. Barbara körülbelül 1495-ben újra férjhez ment Franjo Berislavićhoz (Beriszló Ferenc), birtokait pedig megtartotta II. Ulászló királlyal és új férjével való változó viszonya ellenére is. Halálát követően, 1508-ban, a király 1508 júniusában birtokait Bakócz Tamás esztergomi érseknek adományozta, ám ez az adomány nem valósult meg, és Berislavić azokat 1517-ben bekövetkezett haláláig megtartotta.
Cillei Kantakouzine-Katherina és Vuk Grgurević szlavóniai birtokaikra szerbeket telepítettek. Akár udvaroncokról vagy a birtokokon dolgozó hivatalnokokról, vagy a köznépről illetve katonákról volt szó, akik birtokaikon megtelepedtek, ez volt a szerbek első – igaz, kis léptékű – migrációja Szlavóniába. Ezáltal Kantakouzine és Vuk voltak e betelepülési folyamat kezdeményezői, amelyet aztán a későbbi századokban a Habsburgok és a törökök folytattak tovább.
