Александар Крстић
ДЕСПОТ ЛАЗАР БРАНКОВИЋ И УГАРСКА:
НЕКОЛИКО НОВИХ ПОДАТАКА О ЊЕГОВИМ АКТИВНОСТИМА ТОКОМ ОСМАНСКЕ ОПСАДЕ БЕОГРАДА (1456)
Резиме
Деспот Лазар Бранковић, најмлађи син деспота Ђурђа и деспотице Јерине (Ирине) Кантакузин, играо је значајну улогу у српско-угарским односима током две деценије (1439–1458). Када су Османлије први пут заузеле српску државу 1439. године, Лазар је са родитељима избегао у Угарску. После смрти краља Алберта 27. октобра исте године, деспот Ђурађ је покушао да доведе Лазара на угарски престо путем брака са краљицом удовом Елизабетом. Тај план није успео, али је Лазар ускоро постао српски престолонаследник, будући да је султан Мурат II у мају 1441. године ослепео његову старију браћу Гргура и Стефана. Пошто се у децембру 1446. године оженио Јеленом, кћерком деспота Томе Палеолога, Лазар је од византијског цара добио деспотску титулу и постао очев савладар. За разлику од српских извора, ова промена Лазаревог положаја углавном није видљива у савременим угарским документима у којима се он помиње.
Вишегодишњи сукоб између деспота Ђурђа и Јаноша Хуњадија и њихових породица достигао је врхунац у јесен и зиму 1455. године. Пошто су деспотови људи убили Хуњадијевог шурака Ласла Силађија, његов брат Михаило, капетан Београда, напао је, ранио у руку и заробио деспота Ђурђа у Купинику у Срему. Деспот је ослобођен тек после неколико месеци уз плаћање високог откупа. Две стране су, међутим, убрзо биле приморане на привремену сарадњу, јер је у лето 1456. године султан Мехмед II Освајач опсео српску престоницу Смедерево и угарски Београд. Деспот Ђурађ је са породицом избегао у Угарску, на своје Бечејско властелинство, одакле је надгледао одбрану Смедерева и усклађивао акције са Хуњадијем. О томе сведоче два деспотова писма, упућена 26. јуна и 13. јула кардиналу Хуану де Карвахалу, папском легату у Угарској. До сада није било познато шта је деспот Лазар радио и где се налазио у то време. О томе се може стећи извесна представа на основу до сада непознатог кратког писма које је деспот Лазар упутио кардиналу Карвахалу из Сремске Митровице 27. јуна 1456. године. Боравећи на самој угарско-српској граници на Сави, у граду који је такође припадао деспотовој породици, Лазар је обавештавао кардинала о својим сазнањима о кретањима Турака и намерама султана. Деспот Ђурађ је 13. јула обећао да ће се он или његов син са својим војним снагама придружити кардиналу Карвахалу и угарским баронима, када они буду дошли у јужне крајеве Угарске због одбране Београда. Имајући све наведено у виду, као и околност да је Ђурађ већ био врло стар и да се није опоравио од ране задобијене крајем претходне године, може се са извесношћу закључити да је заправо деспот Лазар Бранковић имао главну улогу у организовању одбране Смедерева и других српских градова и координисању акција са Хуњадијем и браниоцима Београда.
Стари деспот је умро 24. децембра 1456. године, а Лазар Бранковић је сео на српски престо у врло сложеним спољнополитичким, али и унутрашњим околностима. Успео је да се споразуме са султаном, али се у Угарској упустио у унутрашње сукобе на страни присталица краља Ладислава V, против Ласла Хуњадија и Михаила Силађија. Деспот је чак учествовао у осуди Ласла Хуњадија на смрт и војно се сукобљавао са Силађијем на дунавској граници и у Потамишју. Истовремено, у самој породици Бранковић дошло је до жестоког сукоба око власти, а изгледа и око спољнополитичке оријентације. У таквим околностима, после владавине од свега 13 месеци, деспот Лазар је умро под врло сумњивим околностима 20. јануара 1458. године. После његове смрти, нови угарски губернатор Михаило Силађи покушао је да преузме остатке српске државе, прво на основу наводне Лазареве жеље да остави своју земљу кардиналу Карвахалу, а затим кроз преговоре са Лазаревим наследницима. Ни покушај угарског двора да спречи пад Смедерева у турске руке кроз брак босанског престолонаследника Стефана Томашевића са Лазаревом кћерком Јеленом није успео. Предајом града Мехмеду II 20. јуна 1459. године средњовековна српска држава престала је да постоји, а Угарска је током наредних 65 година на својим јужним границима покушавала да заустави османско напредовање.
Aleksandar Krstić
BRANKOVICS LÁZÁR DESPOTA ÉS A MAGYAR KIRÁLYSÁG: NÉHÁNY ÚJ ADAT A SZERB DESPOTA TEVÉKENYSÉGÉRŐL BELGRÁD OSZMÁN OSTROMA ALATT (1456)
Rezümé
Brankovics Lázár despota, Brankovics György és Irene Kantakouzene legfiatalabb fia két évtizeden keresztül (1439–1458) jelentős szerepet játszott a szerb-magyar kapcsolatokban. Amikor 1439-ben az oszmánok először foglalták el a szerb államot, Lázár szüleivel Magyarországra menekült. Albert király ugyanazon év október 27-i halála után György despota az Erzsébet királynővel kötendő házasság révén próbálta meg Lázárt a magyar trónra juttatni. Ez a terv meghiúsult, de Lázár hamarosan szerb trónörökös lett, mivel II. Murád szultán 1441 májusában megvakította idősebb testvéreit, Grgurt és Istvánt. Miután 1446 decemberében feleségül vette Helénát, Paleologus Tamás despota lányát, Lázár despota címet kapott a bizánci császártól, és apja társuralkodója lett. A szerb forrásokkal ellentétben Lázár helyzetének változása többnyire nem látható a korabeli magyar dokumentumokban. A Brankovics György és Hunyadi János, valamint családjaik közötti konfliktus 1455 őszén és telén érte el tetőfokát. Miután a despota emberei megölték Hunyadi sógorát, Szilágyi Lászlót, testvére, Mihály nándorfehérvári kapitány megtámadta Brankovics Györgyöt, megsebesítette a kezét, és fogva tartotta a szerémségi Kölpényben. A szerb despotát csak néhány hónap múlva engedték szabadon hatalmas váltságdíj ellenében. A két fél azonban hamarosan ideiglenes együttműködésre kényszerült, mert 1456 nyarán II. Hódító Mehmed szultán ostrom alá vette a szerb fővárost, Szendrőt és a magyar Nándorfehérvárt (Belgrádot). György despota családjával Magyarországra, óbecsei birtokára szökött, ahonnan Szendrő védelmét felügyelte és Hunyadival koordinálta a katonai hadműveleteket. Ezt bizonyítja a despota két levele, amelyeket június 26-án és július 13-án küldött Juan de Carvajal bíborosnak, magyarországi pápai legátusnak. Mindeddig nem lehetett tudni, hogy Lázár despota ekkor mit csinált és hol tartózkodott. Egy nemrég előkerült rövid levélből – melyet Lázár despota küldött Carvajal bíborosnak Szávaszentdemeterből 1456. június 27-én – arra lehet következtetni, hogy Lázár a magyar-szerb határon, a Száva folyónál, az úgyszintén a despota családja birtokában lévő városból tájékoztatta a bíborost a törökök mozgásáról és a szultán szándékairól. Július 13-án György despota megígérte, hogy hadseregével ő vagy fia csatlakozik Carvajal bíboroshoz és a magyar bárókhoz, amikor a Magyar Királyság déli részeire érkeznek Nándorfehérvár (Belgrád) védelmére. Figyelembe véve a fentieket, valamint azt a körülményt, hogy György már nagyon idős volt, és nem gyógyult fel az előző év végén kapott sebéből, minden bizonnyal Brankovics Lázár despota játszotta a főszerepet Szendrő és más szerbiai városok védelmének megszervezésében és a katonai hadműveletek összehangolásában Hunyadival Nándorfehérvár védőinek élén .
Az idős despota 1456. december 24-én halt meg, Brankovics Lázár pedig igen bonyolult külföldi és hazai viszonyok között örökölte meg a szerb trónt. Sikerült megegyezni a szultánnal, de Magyarországon belső konfliktusba keveredett V. László király híveit támogatván, Hunyadi László és Szilágyi Mihály ellenében. A despota még Hunyadi László halálbüntetésének kimondásakor is ott volt, és katonai összetűzésbe került Szilágyival a Duna-menti határvidéken és a Temesközben. A Brankovics családon belül is nagyok voltak az ellentétek, egyrészt a hatalom megszerzése, másrészt a külpolitikai irányultság miatt. Ilyen körülmények között, mindössze 13 hónapos uralkodás után, Lázár despota rendkívül gyanús körülmények között meghalt 1458. január 20-án. Halála után az új magyar kormányzó, Szilágyi Mihály megpróbálta átvenni az uralmat a szerb állam maradványai felett, először Lázár állítólagos kívánsága alapján, miszerint Carvajal bíborosra hagyná országát, majd a Lázár örököseivel folytatott tárgyalások útján. Nem járt sikerrel a magyar udvar azon kísérlete sem, hogy Stefan Tomašević boszniai trónörökösnek Lázár lányával, Jelenával kötött házassága révén megakadályozzák Szendrő török kézre kerülését. Miután a várost 1459. június 20-án átadták II. Mehmednek, a középkori szerb állam megszűnt, és a Magyar Királyság az elkövetkező 65 évben folyamatosan harcolt, hogy megállítsa az oszmán előrenyomulást déli határain.
