Владимир Поломац
СРПСКИ ЈЕЗИК У ДИПЛОМАТСКОЈ ПРЕПИСЦИ УГАРСКИХ КРАЉЕВА И ДВОРСКИХ ЗВАНИЧНИКА У XV И XVI ВЕКУ: ФИЛОЛОШКА ПЕРСПЕКТИВА
Резиме
У раду се испитује употреба српског језика у дипломатској преписци угарских краљева и дворских званичника у XV и XVI веку из филолошке перспективе. Анализа обухвата писма угарског краља Матије Корвина (писмо фра Александру из 1465. године и писмо султану Бајазиту II из 1487. године), писмо Стефана Баторија, дворског судије и трансилванијског војводе Матије Корвина, упућено смедеревском санџак бегу Али-бег Михалоглуу 1483. године, као и писма угарског краља Јована Запоље из 1537. године упућена смедеревском санџак бегу Мехмед-паши Јахјапашићу и његовом заменику Ферхату. Главни циљ рада јесте могуће обједињавање наведених писама у оригиналној графији с преводом на енглески језик, као и приказ њихових најважнијих графијских, правописних и језичких одлика. Графијска и правописна анализа указује на висок степен неуједначености и варијација како унутар појединачних канцеларија, тако и оквиру појединачних докумената: у писму Матије Корвина фра Александру (1465) мешају се одлике босанско-хумског и рашког правописа; у писму Матије Корвина султану Бајазиту II (1487) коришћен је рашки правопис, углавном ослобођен традиционалних правила и прилагођен говорној стварности; у Баторијевом писму превладавају одлике ресавског правописа; док у писмима Јована Запоље преовлађује рашки правопис са елементима ресавског. Према критеријуму дијалекатске подлоге језика, анализирана писма могу се поделити у две групе. Прва група обухвата писма краља Матије Корвина: језик писма султану Бајазиту II заснован је на икавским говорима западне Босне, а језик писма фра Александру указује на икавске говоре западне Босне или на дијалекте из којих су потекли посавски, славонски и икаво-јекавски говори источне Босне. Друга група обухвата Баторијево писмо Али-бег Михалоглуу и писма Јована Запоље, у којима је језик заснован на југоисточном српском дијалекту XV и XVI века, из којег су се касније развили савремени косовско-ресавски и призренско-тимочки говори. Најважније одлике тог дијалекта у поменутим писмима јесу екавска замена старосрпског јата у низу морфолошких категорија: а) именица у дат. јд. ж. рода, б) у облицима заменица и придева некадашње непалаталне деклинације, в) у одричном облику 3. л. јд. презента нē < неје, као и примери аналитичких тенденција у деклинацији: употреба општег падежа уместо генитива с предлогом од. За историјски развој српског језика у целини посебно су значајне најстарије потврде губљења сугласника /х/ (на почетку и у средини речи), забележене у писму краља Матије Корвина султану Бајазиту (1487), што указује на потребу за редефинисањем хронологије ове појаве у српском језику.
Vladimir Polomac
A SZERB NYELV A MAGYAR KIRÁLYOK ÉS UDVARI TISZTVISELŐK DIPLOMÁCIAI LEVELEZÉSÉBEN A 15-16. SZÁZADBAN: FILOLÓGIAI SZEMPONT
Rezümé
Az írás filológiai szempontból vizsgálja a szerb nyelv használatát a 15. és 16. századi magyar királyok és udvari tisztviselők diplomáciai levelezésében. Az elemzés tartalmazza Hunyadi Mátyás magyar király leveleit (1465-ből Sándor baráthoz, 1487-ből II. Bajazid szultánhoz), Báthory István udvarbíró és Hunyadi Mátyás erdélyi herceg levelét Ali béghez, a szendrői szandzsák helytartójához 1483-ból, valamint leveleket Szapolyai János magyar királytól 1537-ből, melyeket a szendrői szandzsákot igazgató Mehmed pasának, Jahja pasa fiának és utóbbi helyettesének, Ferhatnak küldött. A munka fő célja az említett írások összevetése az eredeti írásmódban, angol fordítással ellátva, valamint a legfontosabb grafikai, helyesírási és nyelvi jellemzőik bemutatása. A grafikai és írásmódbeli elemzés során jelentős különbségeket fedeztünk fel, mind magukon a hivatalokon, mind az egyes dokumentumokon belül: Mátyás király Sándor baráthoz írt levelében (1465) keverednek a bosnyák-halomföldi és a raskai írásmód; Hunyadi Mátyás II. Bayazid szultánhoz írt levelében (1487) a korábbi hagyomány diktálta szabályoktól eltekintő, a beszélt nyelvhez igazodó raskai helyesírást alkalmazza; Báthory írásában a reszavai írásmód jegyei érvényesülnek; míg Szapolyai János leveleiben a raskai írásmód reszavai elemekkel keveredik. A nyelv dialektikus rétegei alkotta kritérium alapján az elemzett írásmódokat két csoportra oszthatjuk. Az első csoportba tartoznak Hunyadi Mátyás levelei: a II. Bajazid szultánnak címzett levél a nyugat-boszniai „ikavski” nyelvjárásban íródott, míg a Sándor barátnak címzett levele a nyugat-boszniai „ikavski” mellett más nyelvjárásokra is utal, amelyekből a Száva-menti, szlavóniai és „ikavski-jekavski” nyelvjárások származnak Kelet-Boszniában. A másik csoportba tartoznak Báthory István levele Ali bég pasához és Szapolyai János levelei, melyekben a 15-16. századi délkelet-szerbiai nyelvjáráson alapuló helyesírást használták. Utóbbiból alakult ki később a jelenkori koszovói-reszavai és prizreni-timoki dialektus. Utóbbi nyelvjárás legfontosabb elemei az említett levelekben, hogy az ószerb kifejezéseket „ekavski” váltotta fel egy sor morfológiai kategóriában: a) egyes szám harmadik esetben ragozott nőnemű főnév, b) a különböző névmások és melléknevek egykori nonpalatális deklinációja, c) egyes szám harmadik személyű tagadó alakja a ne < neje igének, illetve az analitikus deklináció példái: az általános eset használata a második eset vagyis a genitivus helyett az „od” elöljárószó alkalmazásával. A szerb nyelv történelmi fejlődése szempontjából különösen fontos a „h” mássalhangzó eltűnésének legrégebbi példája (a szó elején vagy közepén) Mátyás király Bajazid zultánhoz címzett levelében (1487), ami arra utal, hogy újra kell gondolni e jelenség kronológiáját a szerb nyelv történetében.
