Саболч Варга
СРБИ НА УГАРСКИМ КРАЉЕВСКИМ ДВОРОВИМА
У ГОДИНАМА ПОСЛЕ МОХАЧКЕ БИТКЕ
Резиме
На почетку 15. века, српски кнез Стефан постао је једна од најважнијих фигура на угарском краљевском двору у Будиму. Војска српских деспота представљала је моћну силу, која је додатно ојачала своју улогу међу угарским племством. Иако је та улога ослабила након пада Србије (1459), они су остали важни чланови двора због своје војне моћи.
Након пада данашњег Београда (Nándorfehérvár) 1521. године, српска елита била је у процепу између османске и угарске стране. Неколико племића било је приморано да уђе у османску плаћеничку службу, док су други, као што је породица Бакић, пресељени у Краљевину Угарску. Након похода 1526. године, српско племство углавном је подржавало Јована Запољу, а њихов нови, самопрокламовани, харизматични вођа, Јован Ненад, заклео се на верност њему. Иако су у првој половини 1527. године неки од њих – као што су српски деспот Стефан Бериславић из Грабарја и Јован Ненад – прихватили примамљиву понуду Фердинанда Хабзбуршког и прешли на његову страну, он је касније поражен у неколико битака од стране присталица Запоље. То је негативно утицало на присуство Срба на оба краљевска двора, јер је њихова улога постајала све маргиналнија. Након смрти Бериславића 1535. године, то је било посебно приметно на Хабзбуршком двору, где је само један члан племићке породице Бакић примљен на двор средином 16. века, а српско присуство на одређеним свечаностима смањено је готово на симболичне функције. На двору краља Јована било је више српских племића, али он ниједном од њих није доделио титулу деспота. Многи од српских племића прешли су на католицизам, а затим и на лутеранство, због чега их православно ратничко становништво није прихватило за своје вође. Упркос томе, рођак краља Јована, Петар Петровић (Péter Petrovics), остао је дефакто господар Тамишке области (Temesköz) до своје смрти 1557. године, али је до 1560-их српско племство нестало са Запољиног двора.
Varga Szabolcs
SZERBEK A MAGYAR KIRÁLYI UDVAROKBAN A MOHÁCSI CSATA UTÁNI ÉVEKBEN
Rezümé
István szerb herceg a 15. század elején a budai magyar királyi udvar egyik legjelentősebb alakja lett. A szerb despoták hadserege hatalmas erőt képviselt, amely tovább erősítette helyzetét a magyar nemesség körében. Bár Szerbia bukása (1459) után befolyásuk csökkent, katonai erejük miatt továbbra is az udvar fontos tagjai maradtak.
A mai Belgrád (Nándorfehérvár) 1521-es bukása után a szerb elit az oszmán és a magyar fél közé szorult. Több nemest oszmán zsoldos szolgálatra kényszerítettek, míg másokat, például a Bakić családot a Magyar Királyságba telepítettek át. Az 1526-os hadjárat után a szerb nemesség többnyire Szapolyai Jánost támogatta. Cserni Jován (Fekete Iván) a szerbek új, önjelölt, karizmatikus vezetője hűséget esküdött Szapolyainak. Bár 1527 első felében néhányan - például a grabarjei Stefan Berislavić szerb despota és Cserni Jován is - elfogadták Habsburg Ferdinánd csábító ajánlatát és átálltak az oldalára, az később több csatában is vereséget szenvedett Szapolyai híveitől. Mindez negatív hatással volt a szerbek jelenlétére mindkét királyi udvarban, szerepük egyre marginálisabbá vált. Berislavić 1535-ös halála után ez különösen a Habsburg-udvarban volt feltűnő, hiszen a 16. század közepén a Bakić nemesi családnak csak egyetlen tagját vették fel az udvarba. A szerbek jelenléte az ünnepi alkalmakkor már-már csupán szimbolikus volt. János király udvarában több szerb nemes tartózkodott, de az uralkodó egyikükenek sem adományozott despota címet. A szerb nemesek közül sokan felvették a katolikus, majd az evangélikus vallást, ezért a pravoszláv harcos lakosság nem fogadta el őket vezetőnek. Ennek ellenére János király unokatestvére, Petrović Petar (Petrovics Péter) 1557-ben bekövetkezett haláláig a Temesköz de facto ura maradt, de az 1560-as évekre a szerb nemesség eltűnt Szapolyai udvarából.
