<<<< Зборници радова Историјског института Београд

THE ETERNAL CYCLE:
NEIGHBOURS, ALLIES AND/OR RIVALS –
SERBO/HUNGARIAN RELATIONS IN THE MIDDLE AGES (895–1541)

садржај / content
Mobirise Website Builder

Bálint Ternovácz

HISTORY OF THE LATIN BISHOPRIC OF BELGRADE IN THE MIDDLE AGES

>>> download article (.pdf)


DOI: 10.34298/ZR9788677431587.T105
UDC: 272(456.31:497.11)“12/14“
pp. 105-120
language: english

Abstract:
The establishment of the bishopric was urged by Pope Nicholas IV in his bull of 1 August 1290, in which he asked papal legate Benvenuto of Orvieto to replace the Orthodox bishop of the city with a Latin bishop. The establishment of a Hungarian dependent bishopric exercising jurisdiction over internal Balkan territories was also in the interest of Hungarian secular and ecclesiastical foreign policy. The first bishop of Belgrade was Benedict; his name appears in sources in 1293.
At its foundation, the diocese probably exercised spiritual jurisdiction over the territories south of the Danube and south-east of the Kolubara, but its boundaries were not defined. It probably intended to take over the spiritual jurisdiction over the mainland Serbian territories from the weakening ecclesiastical centres of southern Dalmatia by the late 13th century.
It seems that after 1322, Hungarian rulers and the Holy See tried to strengthen the functioning of the Bishopric of Belgrade: from the foundation until the fall of the castle, it was only during the reign of Hungarian kings Charles I and Louis I that real attempts were made to establish a functioning Bishopric of Belgrade, and the Pope wrote several documents trying to help the diocese financially and urging the ruler to support it. However, after the Ottoman advance in the Balkans and the fall of the Kingdom of Serbia, from the end of the 14th century onwards, the space for a missionary bishopric in Belgrade, which was not actually functioning, was no longer existent, and it continued to live as a titular bishopric. It is possible that as early as the late 13th century the Holy See, and in particular Pope Nicholas IV, abandoned their ambitions to put an end to the Orthodox domination of Belgrade, and the Bishopric of Belgrade became a titular bishopric, sometimes briefly reinforced by papal or Hungarian royal interest.

Keywords:
missionary bishoprics, Belgrade, Hungarian Church, Latin Church, ecclesial expansion.

Балинт Терновац

СРЕДЊОВЕКОВНА ИСТОРИЈА ЛАТИНСКЕ БЕОГРАДСКЕ БИСКУПИЈЕ

Резиме

Оснивање Београдске бискупије (на мађарском: Nándorfehérvár) наложио је папа Никола IV у були издатoj 1. августа 1290, којом је наложио свом легату, Бенвенуту од Орвиета, бискупу Губија, да смени православног бискупа Београда и именује латинског.
Оснивање Латинске бискупије, која се налазила под ауторитетом Угарске и имала црквену јурисдикцију над континенталним балканским територијама, подржано је од стране угарског краља и Католичке цркве Угарске. Име првог латинског бискупа Београда било је Бенедикт и појавило се у документу угарског краља, издатог 1293. године.
Под јурисдикцијом Београдске дијецезе, за време њеног оснивања, налазиле су се територије јужно од Дунава и југоисточно од Колубаре, док стварне границе – као што је најчешће случај код мисионарне бискупије – нису биле одређене. Бискупија, насупрот досадашњим резултатима истраживања, није прекинула свој рад 1295. године, него је континуирано радила. У тексту су оповргнуте тврдње из досадашње литературе да су београдски бискупи углавном били фрањевци – заправо, за само двојицу београдских епископа знамо да су потекли из фрањевачког реда.
Иако су постојале опције да се Београдска мисионарна бискупија учврсти од стране угарских владара и папе после 1322, након напредовања турских снага на Балкану и пада српске државе почев од краја 14. века, понестало је територија за освајање за Београдску латинску мисионарну бискупију, која заправо није ни функционисала у стварности, док је титула Београдске бискупије и даље постојала, али само као насловна.


Ternovácz Bálint

A NÁNDORFEHÉRVÁRI LATIN PÜSPÖKSÉG TÖRTÉNETE A KÖZÉPKORBAN

Rezümé

A nándorfehérvári latin püspökség megalapítását IV. Miklós pápa szorgalmazta 1290. augusztus 1-én kelt bullájában, miután meghagyta Orvietói Benvenuto pápai legátusnak, hogy a város ortodox püspökét tegye le, és a helyére nevezzen ki egy latin püspököt.

Egy magyar függésben álló, a Balkán belső, szárazföldi területei felett joghatóságot gyakorló egyházmegye megalapítása egybevágott a magyar világi és egyházi külpolitikai érdekekkel is. Az első ismert nándorfehérvári latin püspök Benedek volt, aki 1293-ban tűnik fel a forrásokban. Arról nem rendelkezünk információval, hogy a belgrádi pravoszláv püspökség megszűnt volna.

Alapításakor valószínűleg a Dunától délre és a Kolubarától délkeletre fekvő területek tartozhattak az egyházmegye lelki joghatósága alá, missziós püspökség lévén pontos határai nem voltak kijelölve.

A püspökség – a kutatás korábbi álláspontjával szemben – nem szűnt meg működni 1295-ben, és bár 1316–1322 között a püspöki szék feltehetően üresedésben volt, folyamatosan működött. Az egyházmegyét 1322 után a magyar uralkodók és a pápák egyaránt igyekeztek kiváltságokkal erősíteni, az oszmánok balkáni előrenyomulása és a szerb állam 14. század végén kezdődő hanyatlása következtében csökkent a nándorfehérvári püspökség missziós területe és mozgástere, a titulus címzetes püspökségként élt tovább.


‌

No Code Website Builder