Милош Ивановић
ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ПРИХОДА И ЦЕНА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ 14. И 15. ВЕКА
Резиме
Проучавање цена, те прихода различитих категорија становништва на подручју средњовековне Србије отежано је услед недостатка извора. Недостатак података може се у извесном смислу допунити подацима из дубровачке грађе и османских дефтера насталих у првим деценијама након пропасти Српске деспотовине. Такође, намера овог рада је да укрштањем различитих информација у извесном смислу осветли куповну моћ и стандард становништва српске државе у XIV и XV веку.
Први значајнији подаци о ценама на тлу српске државе потичу из повеље краља Милутина из 1299/1300. манастиру Св. Ђорђа код Скопља. У њој се наводи да је краљ купио један комад земљишта у Скопљу и две куће у истом граду. Већи број података о ценама земљишта среће се у попису имања Хтетовског манастира насталог негде између новембра 1342. и лета 1343. године. Постојале су велике разлике у ценама земљишта које је манастир стекао. Како нам нису познате димензије тих поседа, немогуће је оценити просечну цену одређене површине земљишта. Посредно се ту сазнаје за цене коња и кобила, које су биле у то време веће него у Дубровнику. Начелно се може рећи да су цене имовине првих деценија XIV века у Котору биле знатно више него у унутрашњости српске државе. Цена кућа зависила је умногоме од тога да ли су биле од дрвета или камена. Посебно су биле високе цене винограда, који су чини се били још скупљи на територији Дубровачке општине.
Увозна ратничка опрема била је релативно скупа. Комплетна опрема вредела је као осредњи комади земљишта. За прву половину XIV века не располажемо подацима о приходима српских властелина. Може се начелно претпоставити да у освојеним византијским областима они нису имали мање зараде него тамошњи пронијари за које се претпоставља да су остваривали приход од бар 100 до 150 венецијанских дуката годишње. Посредно сведочанство о све већој куповној моћи српског елитног слоја јесу подаци о све већем увозу луксузних тканина од последњих деценија XIII века. Квалитетне тканине су вределе 30 до 50 дуката по комаду. Опет, грубе вунене тканине могле су се купити и за нешто више од 1 дубровачког динара. На подручју Дубровника најниже зараде имали су надничари у винограду и пољу, по 1 грош дневно, док су занатлије могле зарађивати до 5 динара дневно.
Готово да не треба сумњати да је до пораста цена и у српској држави, као другде у Европи, дошло од средине XIV века услед велике епидемије куге. Треба напоменути да су на цене и приходе у српској држави утицали и све јачи напади Османлија од последњих деценија XIV века, што је доводило до пустошења поседа и расељавања становништва. Постала су зато за манастире важнија давања у новцу, него држање поседа. Са друге стране, прве деценије XV века представљају доба великог успона рударства у српској држави.
Дубровачки документи сведоче да су током XV века куће у рударским градовима као што су Трепча и Сребреница могле бити јако скупе. Опет, биле су знатно јефтиније од палата у Дубровнику и Венецији. Много је мање података о ценама земљишта и винограда за период од средине XIV до половине XV столећа. Чини се да је земљиште на територији под влашћу Драгаша било јефтиније него оно које је куповао Хтетовски манастир. Судећи по једном примеру, виногради на територији Бранковића могли су достићи високу цену.
Цене увозног оружја су такође веома варирале зависно од квалитета. Изгледа да су просечни оклопи вредели 8 дуката. Сабље су пак могле бити веома скупе, како указују одређени подаци. Квалитетне тканине су имале сличну цену као у претходном раздобљу. Посебно оне намењене Лазару Брнаковићу и његовој невести биле су изузетно скупе. Знатно су пак биле ниже цене одевних предмета предвиђене Новобрдским закоником из 1412. године. Чини се да су оне биле адекватне спрам зарада запослених у рударству.
Посредним путем може се претпоставити да је велики челник Радич током четврте деценије XV века могао имати годишњи приход од око 1.500 дуката. Османски дефтери из периода од 1455. до 1476. сведоче да су хришћани-спахије углавном располагали веома малим приходима, који су на годишњем нивоу били испод 25 дуката годишње. Само су ретки међу њима остваривали приходе који су на годишњем нивоу били преко 200 дуката. То је опет знатно ниже од суме којом је раније располагао челник Радич. Управо је то могао бити разлог што су неки некадашњи српски властелини напустили Османско царство и срећу потражили у Угарској. Знатно веће приходе од хришћанских-тимарника имао је и Стефаница Црнојевић, који је на простору Зете стекао статус локалног господара. Плате запослених у рударству су у то време биле више него приходи одређених тимарника, мада су они ипак уживали привилеговани положај.
Коначно, треба поменути да пословна књига дубровачког трговца Михаила Лукаревића који је од 1432. до 1440. бележио своје дужнике и њихове јемце пружа значајне информације о задуживању на тлу Српске деспотовине. Његови дужници били су из Новог Брда, где је и сам живео, као и из ближе и даље околине поменутог града. Уочава се да је у њој забележено мноштво ситних дуговања, што указује на то да је за обичног човека новац био велики и да је до њега тешко долазио. Одређене мере које је деспот Ђурађ предузимао како би заштито дужнике из Новог Брда сведоче колико је становништво на том подручју било задужено.
Овим истраживањем питање цена и зарада није исцрпљено. До нових резултата би се вероватно могло доћи узимањем у обзир привредних кретања на ширем простору Балкана и Медитерана.
