Насеље Беркасово (мађарски: Berekszó) у Срему, на западним падинама Фрушке горе, помиње се први пут у писаним историјским изворима у пописима папске десетине (1332–1335) као мала парохија на подручју Маркијског архиђаконата Печујске бискупије. Топоним је мађарског порекла, сложеница у значењу „шумовито место поред потока“. Током средњег века Беркасово је припадало Вуковској жупанији. Парохијска црква била је посвећена првом угарском краљу Светом Стефану. Пре краја 13. столећа Беркасово је постало посед породице која је по њему понела свој племићки придевак. Синови Блажа од Беркасова, првог познатог члана ове племићке породице, јављају се у документима средином и током друге половине 14. столећа. Представник треће генерације био је Ладислав од Беркасова, који је био активан током првих деценија 15. века. Беркасовачки се у дипломатичким изворима појављују углавном у вези с правним споровима које су имали са суседима, или као сведоци у другим парницама. О самом Беркасову има мало података из тог периода. Знамо да су део земљопоседа држали и други племићи, који су на територији Беркасова имали своје винограде. Папа Јован XXIII дао је 1415. године опроштајнице свима који посете парохијску цркву Светог краља Стефана на дан црквене славе и који је буду помагали својим прилозима.

Крајем четврте деценије 15. столећа Беркасово су држали чланови наредних генерација породице Беркасовачких – Франк и његов синовац Ладислав. Франк је половином столећа био један од угарских фамилијара српског деспота Ђурђа Вуковића (Бранковића), али није познато које је службе тачно обављао. Неколико година касније био је поджупан Вуковске жупаније (1452–1456). Уговором склопљеним с Павлом Жамбокијем и Ђурђем Шуљоком од Лекче Франк и Ладислав Беркасовачки су им признали сувласничка права на својим властелинствима, истовремено стичући таква права на њиховим земљопоседима (1448). По том основу је Ђурађ Шуљок од Лекче стекао сувласничка права и над Беркасовом, у чији посед је уведен 1467. године. Последњи мушки представник породице Беркасовачких био је Франков син Ђурађ, који је крајем септембра 1480. године својој сестри Катарини, супрузи Јована Речењија, племића из Њитранске жупаније, на име мираза пренео власничка права над делом Беркасовачког властелинства. Њега су чинила насеља Сикадат, Хамишаг, Киш (Мали) Берак и Варјаш у близини Беркасова. Сматра се да је насеље Беркасово током позног средњег века имало статус трговишта (oppidum). Није познато када је на Беркасовачком властелинству подигнут замак (castrum). Остаци тог утврђења и данас постоје на источном крају села Беркасова. Како темељна археолошка истраживања још увек нису спроведена, општи закључци о изгледу замка могу се извлачити на основу описа и скице које је крајем 17. века начинио гроф Л. Ф. Марсиљи, као и на основу каснијих описа локалитета. Чини се да се замак, изграђен од камена и опеке, састојао од две међусобно одвојене целине, око којих је био ископан ров. Ова два дела замка била су највероватније повезана мостом. Око рова се налазио земљани насип, највероватније утврђен палисадом, који је с југозападне стране био заштићен још једним ровом.

После смрти Ђурђа Беркасовачког, који није имао потомства, краљ Матија Корвин је замак Беркасово с истоименим насељем и читавим властелинством предао деспоту Вуку Гргуревићу. То се догодило између септембра 1480. и марта 1482, када се помиње Стефан Витез као деспотов кастелан у Беркасову. Деспот Вук је део својих поседа у Угарској поклонио супрузи Барбари Франкапан, међу којима је било и Беркасовачко властелинство. После деспотове смрти 16. априла 1485. године Барбара је краљу Матији предала Костајницу и Беркасово, а угарски владар јој је заузврат признао власништво над Белом Стеном, Титушевином, Комоговином и Градушом у Крижевачкој и Загребачкој жупанији. Краљ је затим, 13. фебруара 1486. године, замак Беркасово и припадајуће властелинство дао у залог за 12.000 форинти Ђурђу II Бранковићу, новом српском деспоту у Угарској, и његовом брату Јовану. Беркасовачко властелинство остало је у поседу српских деспота и током наредних 45 година, иако су Катарина Беркасовачка и њен муж Јован Речењи у више наврата покушавали да судским путем остваре њена права на део земљопоседа који је добила у мираз. После смрти деспота Јована Бранковића крајем 1502. године Беркасово је држала његова удовица Јелена Јакшић заједно са својим другим супругом деспотом Иванишем Бериславићем, а затим с њиховим сином деспотом Стефаном Бериславићем. Османлије су током упада у Срем 1521. и 1526. године освајале и пустошиле Беркасово, а заузеле су га, чини се коначно, у марту 1529. године. Замак је после тога напуштен и разорен, док је насеље у другој половини 16. века имало статус вароши и било је насељено муслиманским и хришћанским, великом већином српским становништвом. Како показују дефтери Сремског санџака из друге половине 16. века, становници varoş-i Berkas су тада, као и током средњег века, живели углавном од пољопривреде – првенствено од узгоја житарица и од виноградарства. Османски дефтери на територији Беркасова бележе и манастир Прибину (Привину) Главу, чије оснивање или обнову предање приписује деспотима Вуку, односно Ђурђу (владики Максиму) и Јовану Бранковићу.