Дубровник је већ у 13. и 14. веку остварио јаке економске везе с простором Балкана, а као такав је био главни посредник у преносу метала из урбаних средишта Рашке, равијених захваљујући успону рударске индустрије, у Венецију, Фиренцу и друге италијанске градове. Почев од Константина Јиречека, који је поставио темеље истраживањима на ту тему, у другој половини 20. века изучавању рударства и трговине рудама посветили су се Михаило Динић, Десанка Ковачевић Којић, Сима Ћирковић и Ружа Ћук, доказујући присуство дубровачких трговаца у сваком српском рударском и трговачком центру. Анализом средњовековних дубровачких извора показано је да су дубровачки трговци извозили са Балкана и другу робу попут коже, воска, вуне, дрвета, стоке и олова. С друге стране, трговина гримизним пигментом нашла се на маргини ових студија, па је пренос те сировине балканским трговачким саобраћајницама до сада у великој мери био занемарен. Упркос вишој цени и сложенијој процедури бојења, коју је изискивао у поређењу с кермесом – тамно црвеном бојом која се добијала од другог инсекта – гримизни пигмент био је веома цењен међу италијанским бојарима и коришћен при изради најскупоценијих тканина. У продаји се могао наћи у форми праха, али је куповина већ припремљеног пигмента носила са собом ризик од фалсификовања, пошто је често био разређиван другим прашковима. Искусни трговци су, стога, куповали осушене инсекте од којих се ово бојило добијало, а који су у највећој мери долазили из источне Европе. Примећено је да је еколошка ниша или варијанта инсекта од којих се добијао гримизни пигмент постојала и на обали реке Саве, западно од Београда – такозвани minuto raugeo. Неки истраживачи сматрали су да се ради о минералној боји, али је Игњациј Воје, следећи теорије Симе Ћирковића, заступао мишљење да је у питању пигмент органског порекла. Иако је Десанка Ковачевић Којић придавала већи значај извозу воска, кожа, олова, сребра и других минерала, уочила је да су од 1440-их дубровачки трговци били активни у продаји гримизног пигмента венецијанским и фирентинским трговцима. Нажалост, дубровачки извори су неми по питању извоза гримизног пигмента преко Балкана, па је за изучавање те трговачке размене било потребно консултовати пословне књиге фирентинских трговаца и трговачких компанија који су сарађивали с Дубровчанима. У том смислу су важне белешке које су настале као резултат трговачког књиговодства две најистакнутије фирентинске компаније – Камбини и Салвијати – чији су представници у 15. веку увозили гримизни пигмент са Балкана. Један од дубровачких трговаца који се у њиховим књигама истиче као набављач те сировине био је Антонио Стаи. Да је трговина гримизним пигментом на Балкану добила већи значај крајем 15. века показују подаци из регистра компаније Салвијати. Тада су у преносу гримизног пигмента учестовале неке од најугледнијих дубровачких породица: Гоци, Жужери, ди Бона и Диверси. У књигама компаније Салвијати највише се истиче породица Жужери, што указује да су готово држали монопол над дистрибуцијом тог бојила. Овакви пословни односи показују и да су италијански трговци од Дубровчана набављали већ справљену пасту, коју су дубровачке занатлије производиле за потребе градске текстилне индустрије. Иако је количина гримизног пигмента извожена преко Балкана вероватно била ограничена, активност дубровачких трговаца у трговини тим бојилом није занемарљива и као таква представља важан допринос нашем досадашњем сазнању о робној размени између Балкана и италијанских градова.