Рад испитује живот једног свештеника, дон Марка Маршића, који се вешто уздигао из скромних прилика и постао богат власник земље и стоке, као и борбу за његово наследство. Ова студија такође се уклапа у ширу расправу која већ дуго карактерише истраживања о Јадрану под влашћу Венеције. Студије из последњих двадесет година показале су да је Венеција била сложена држава која је углавном очувала постојеће управљачке и друштвене структуре у Далмацији и себе видела првенствено као посредника између супротстављених локалних фракција.

Чланак прати вишегодишњи спор око наследства дон Марка Маршића од чијег је унука и наследника, Анте Маршића, корчуланска римокатоличка црква потраживала дедине неисплаћене десетине дуговане корчуланском бискупу и каптолу. Испоставило се да је Анте некоћ био свештеник, али је напустио тај позив, због чега је тврдио да се на њега не може односити јурисдикција црквеног суда. Маршић је одбијао да се појави на суду, док је испитивано порекло имовине његовог деде, а када је екскомунициран због игнорисања бискупа и каноника, прво се обратио папи Пију II, а затим млетачким властима са жалбом. Световне власти су стале на Маршићеву страну и он је 1462. године, пуних пет година након што је наследио дон Марка, успео да добије пресуду у своју корист. Тиме су бискуп, врло непопуларан на Корчули, и његови каноници доживели пораз.

Спор око наследства дон Марка Маршића представља мали мозаик у још неиспричаној историји односа између Католичке цркве и Млетачке државе у 15. веку. Изузетно богата документација омогућава анализу деловања и мотива важних актера на наизглед микронивоу једног далматинског острва. Као што су корчулански актери у 15. веку радо излазили на позорницу велике јадранске поли­тике, тако је и тестамент дон Марка Маршића повезан са темељним питањима млетачке државности – са преговорима, посредовањем и комуни­кацијом на различитим нивоима сложеног државног система.