Употреба дрвеног угља (ћумур), није узимана у обзир као истраживачки проблем све до новијег времена, а посебно у домаћој историографији, са освртом на средњовековну употребу и производњу. У том контексту сматрали смо да је неопходно да исте истражимо детаљније у оквиру металургије, у којој дрвени угаљ постаје примарни потрошачки материјал са новим успоном рударства, како на територији Србије, тако и Европе. Са обзиром на то да су подаци о дрвеном угљу, као и о употреби самог дрвета у оквиру металургије и рударства изнимно ретки у писаним изворима, те да дрвени угаљ није посебно истраживан ни у оквиру домаће археологије, као и да заправо једина два писана податка потичу из законодоваства, дати су и упоређени са подацима из средњовековног чешког рударског законодавства и података о истом са територије Кутне Хоре, која представља пандан по свом значају Новом Брду, а чији су рударски законици и у непосредној вези. Додатно, чињенице да је рударско право, као и право монтана на домаће територије пристигло са доласком Саса, као и да је у саске повластице спадало коришћење шумског ресурса, те да су та права била раширена у средњовековној Европи, у виду тачно прописаних привилегија, као и да се германска терминологија бележи и у оквиру домаће угљарске, указују и да је долазак Саса утицао на развој угљарске производње неопходне за континуирани успон металургије, а посебно примарне која се заснивала на обради и преради сирове руде.

Како се из изнетих података може закључити, дрвени угаљ представљао је посебан производ чија је трговина посебно надзирана, цена прописана, а посебна пажња посвећена томе да топионице увек имају довољну залиху. Судећи према паралелама угљари су још у средњем веку постали посебно занатско занимање, те су вероватно још тада и на територији средњовековне Србије, бар у случају важнијих рударских монтана, попут Новог Брда, исто онако као и у Кутној Хори, имали и своју корпорацијску организацију. Са обзиром на високу потражњу током времена, у трговину и производњу угљем укључују се и поседници рудника и топионица, како то сведочи и случај закупа постројења из Жеравице, а након пада српске средњовековне државе под власт Османлија, дрвени угаљ као важан потрошни материјал постаје обавеза становника села рудничког хаса.

Такође, у оквиру самог разматрања угљарства, мора се истаћи и да је исто одиграло главну улогу у процесу дефорестације, те су вероватно и стога првобитне саске повластице још у време цара Душана делимично ограничене. Пример дефорестације управо даје сам кутнохорски рударски регион, који је практично због повећања потребе за угљем и неповратно измењен.