Изградња националне свести у Кнежевини Србији почивала је на принципу једна вера, један народ и једна држава, па је, као и у другим државама на Балканском полуострву, национална политика била усмерена на исељавање муслиманског становништва, као вишевековног господара друге вере, и „меку” асимилацију несрпског, првенствено православног становништва. Процеси асимилације били су ниског интензитета, иако је повремено њихова јачина осцилирала, а у оквиру њих текли су процеси акултурације и енкултурације појединаца и група. Без обзира на то што постоји мало грађе о процесима акултурације и енкултурације и што се та грађа готово у потпуности односи на градске средине, првенствено на Београд, она указује на то да током прве половине 19. века досељеници нису у локалним заједницама прихватани као саставни део заједнице и да су третирани као странци, међу њима и Срби досељени из Јужне Угарске, било да су узели или нису узели држављанство Кнежевине Србије. Неки су сматрани странцима због другачијих културних образаца живота и рада, васпитања и образовања, други због неприпадања еснафу. Срби досељеници из Јужне Угарске, и уопште из Хабзбуршке монархије, могу се поделити у три неформалне групе – образоване досељенике, условно назване елитом; привреднике, који су углавном били трговци и занатлије; и шаролику групу осталих, коју су чинили легални и илегални досељеници различитог порекла, од сељака, преко одбеглих жена и мужева, дезертера до пустолова. Највише грађе има о првој групи, нешто мање о другој, док се на основу сачуване грађе о трећој групи у процесима акултурације не може стећи јаснија слика. Досељавање у Кнежевину Србију у првим деценијама њеног постојања представљало је за образоване досељенике културни шок. Разлике између њих и домаћег становништва сличног друштвеног статуса кретале су се од оних очигледних (начин одевања и коришћење славеносрпског језика, на пример) до суптилних културних стандарда (однос према надређеном и подређеном, правила пристојног понашања и свакодневне комуникације и слично). У таквим околностима део досељеника није био спреман да прилагоди сопствене културне обрасце средини у којој се настанио, па су акултурацијски процеси били спори, а енкултурацијски јасно изражени, због чега се део досељеника враћао у постојбину. Интензитет енкултурације опадао је у другој половини 19. века, како због интеграције друштва на основу јачања идеје нације, тако и услед настојања досељеника да сопствене културне стандарде, као напредне и западноевропске, прихвати њихова околина, али и због усвајања тих и сличних стандарда живота, рада и мишљења од домицилних група образованих на Западу. С друге стране, културна политика српске државе усвајала је такође западноевропске обрасце, што је олакшавало процесе акултурације Срба досељених из Јужне Угарске.

Године 1869. српски национални покрет објавио је свој спољнополитички програм у Бечкеречком програму. Залагао се за пад Османског царства и ослобођење хришћанских народа. Вође покрета већ су се бавиле Источним питањем у својим делима, истичући да би Османско царство требало заменити конфедерацијом хришћанских народа, која би такође подстицала равнотежу снага у Европи. У њиховим идејама о конфедерацији Војводина се не помиње посебно. Идеја федералне, децентрализоване државе и територија с аутономним правима повезује циљеве спољне и унутрашње политике. Од 1861. године Кнежевина Србија ставила је велики акценат на успостављање односа са мађарском опозицијом. Током тих преговора питање Срба у Војводини често је било на дневном реду. Међутим, мађарски либерални политичари противили су се главном српском захтеву – стварању аутономне српске територије и одбацивали су федерализацију Мађарске. Српски политичари углавном су тражили подршку Мађарске за своје амбиције и нису увек снажно заступали интересе Срба у Мађарској. О питању права Срба у јужној Мађарској расправљало се током сусрета српског кнеза и мађарске емиграције. Међутим, емиграција није понудила прихватљиву алтернативу за српски национални покрет нити је имала моћ у Мађарској.

Maђарски племић и дипломата Бењамин Калај постављен је 1882. године на чело Заједничког министарства финансија Аустроугарске, под чијом се управом уједно налазила Босна и Херцеговина. Калај је на овој позицији остао све до смрти 1903. године. У посматраном периоду постављене су основе аустроугарске политике у свим најважнијим сферама друштва, поред осталог и у области школства и културе. Калајева апсолутистичка управа водила је политику забрањивања испољавања српске националне свијести, између осталог и употребу националног имена за цркве, школе и установе културе. Власти су од окупације покрајина заузеле непријатељски став према конфесионалним школама које су дјецу васпитавале у националном духу, настојећи да максимално ојачају државно школство. Отпор и неповјерење Срба према државним школама потицали су из страха да ће оне послужити као средство однарођивања домаћег становништва. Поред чисто образовних, државне школе, основне или средње, имале су снажну васпитну улогу у формирању лојалних и оданих аустроугарских поданика. У уџбенике су уношени многобројни текстови који су имали задатак да ученике емотивно што чвршће вежу за монархију и владарску династију. Историјска наука представљала је главно поље на којем је требало промовисати босанску националну и културну посебност. У жељи да Босну и Херцеговину што више изолује од спољних утицаја, аустроугарска управа је строго контролисала пласман штампе из сусједних земаља. У низу мјера које је режим предузимао у вези са изградњом босанске националне свијести, посебно мјесто заузимало је језичко питање. Наредбом Земаљске владе из 1879. године одређено је да службени назив језика најприје буде хрватски, касније назван „земаљски” и „босански језик”, што је изазвало снажан отпор српске заједнице. Премда је аустроугарска управа пред европском јавношћу снажно истицала своју „цивилизаторску мисију” у окупираним покрајинама, резултати у области школства били су поражавајући. Према попису из 1910. године, приближно 88 одсто становника Босне и Херцеговине било је неписмено.

Занимљиво је да је историја албанске побуне на територијама које је Србија заузела и анектирала током балканских ратова 1912–1913. маргинална у српској и албанској историографији. Поред два балканска рата, Првог светског рата и раних година независне Албаније, догађаји овог оружаног сукоба привукли су само скромну пажњу историчара два народа. То, наравно, не значи да побуна није у кратким цртама описивана и анализирана. Што се тиче српске историографије, вреди истаћи класичну монографију Богумила Храбака, „Арбанашки упади и побуне на Косову и у Македонији од краја 1912. до краја 1915. године” (Врање, 1988), док са (косовско-)албанске стране вреди поменути књигу Зекерије Цане, „Sozialdemokraokracia serbe dhe çështja shqiptare 1903–1914” (Prishtina: Instituti Albanologjik i Prishtinës, 1986). Ове две публикације су од посебног значаја, будући да су аутори, с једне стране, истраживали исти корпус необјављених архивских извора (Архив Института за историју радничког покрета Србије, Архив Социјалистичке Републике Србије, Дипломатски архив Савезног секретаријата за иностране послове), а с друге стране, објављене су у скоро исто време. Циљ рада је да се, на основу необјављених аустроугарских архивских извора, одговори на две тврдње које је српска историографија усвојила од српских дипломата из двадесетих година 20. века. Према једној од њих, иницијатор идеје и организације побуне коју је предводио Иса Бољетинац није била само ВМРО, већ и заједничко аустроугарско Министарство иностраних послова, Ballhausplatz. Према другој тврдњи, Аустроугарска је подржала побуну испоруком оружја и присуством војних официра на терену. Иако сам током истраживања у Бечу пронашао доказе да је оружје заиста испоручивано Албанцима и да су аустроугарски официри који су припадали царској и краљевској војсци („k.u.k.”) заиста били присутни у Албанији, ти подаци нису имали везе с догађајима албанске побуне из септембра 1913. године. Рад се заснива на пројекту израде књиге и има циљ да користи бугарско тумачење књиге Георгија Х. Георгијева, „Българо-албански политически olitчески отношения” (1908–1915. Sofia: Македонски научен институт, 2022) и да реконструише аустроугарску позицију и тумачење историје овог оружаног сукоба.