Mobirise

Милош Ивановић

"ДОБРИ ЉУДИ" У СРПСКОЈ СРЕДЊОВЕКОВНОЈ ДРЖАВИ

2017, isbn 978-86-7743-119-8, ћир, 175 стр.

Закључак

Изучавање улоге и положаја „добрих људи“ у српском средњовековном друштву захтевало је да се истраже разноврсни извори и да се понекад иде ван основне теме истраживања. Због тога се на нека питања није могао пружити прецизан и задовољавајући одговор. Хронолошке границе средњег века прекорачене су како би се указало на то да је реч о комплексној појави „дугог трајања“ која отвара поља за додатна проучавања. Наше истраживање показује да се термин „добри људи“ користио како би означио особе које су достојне поверења и које истовремено поседују одређена знања и искуства из области за које су ангажовани. Управо је овим појмом означено 12 стараца који су 1355. требали да укажу на спорне међе између Понорца, Крушчице и Лабићева. Уједно, то је и
хронолошки први по реду помен „добрих људи“ за подручје српске средњовековне државе. Чињеница да су у већини аката који говоре о утврђивању спорних међа ова лица обично називана стариницима открива нам да су се за тај задатак бирале особе чија је дуговечност гарантовала да добро познају прилике на терену. Обезбеђивало се то и тиме што су одређивани међу житељима краја у ком се одвијао спор. Запажено је да су исказ обично давали под заклетвом, коју су полагали пред приставом или неким црквеним лицем. Учешће пристава било је значајно јер су то биле особе које су уживале јавну веру. На неки начин, стариници су играли улогу
поротника, а Душанов законик је предвиђао да их поп у цркви треба да закуне.
У раду је наглашено да се највећи број помена „добрих људи“ среће у оквиру Новобрдског законика деспота Стефана Лазаревића из 1412. године. У уводу овог правног споменика је забележено да га је сачинило 24 „добрих људи“ вичних рударству. Претпоставља се да су то учинили на основу обичајног права, а можда и неких старијих прописа, држећи се онога што је већ примењивано. Према рударским прописима овог Законика они су имали улогу арбитара при разграничавању две рударске јаме. Свакако да су за тај посао
морали поседовати стручна знања. Изнели смо аргументе у прилог тези да су бирани као ad hoc тело за сваку појединачну парницу, те да нису били сталан орган везан за рударство. Уз њих је ишао урбарар, лице које је уживало јавну веру у рударским пословима. Могуће је да су бирани од стране власника окана које је требало разграничити. Његова дужност је била и да све одлуке упише у свој тетраг. Значајну улогу „добри људи“ су имали и према одредбама истог Законика које су регулисале градски живот у Новом Брду. Заједно са војводом, кнезом, протопопом и пургарима учествовали су у суђењу парница које су се тицале баштина. Из самог законског текста, како смо већ подвукли, није могуће закључити какву су тачну улогу у тим суђењима имали „добри људи“ и од кога су именовани. Најлогичнијим се чини претпоставка да су вршили функцију пороте. Како нису сачувани документи о суђењима није познато колико их је укупно бирано. Такође, термин „добри људи“ је коришћен да означи четворицу магистрата који су бирани од стране војводе, кнеза и пургара за контролу цена у граду. Није познато на који су начин вршили свој посао и да ли су евентуално за њега примали неку новчану надокнаду. Коначно, тим појмом су у Закону Новог Брда називани они који су требали сведочити када
је обављана трансакција баштинама што се морало бележити у номичку књигу. Приметили смо да је сличан поступак по том питању примењиван и у другим српским градовима. Како би употпунили нашу анализу указали смо да институција „добрих људи“ води порекло из старог Рима.
Бројни подаци о њима из периода раног средњег века потичу са подручја Франачке државе где су учествовали у доказном поступку и при доношењу одлука на суду. Очекивало се од њих да располажу извесним правним компетенцијама и да буду достоверне особе. Обично су потицали из околине у којој се водио спор. Стога је примећено да су „добри људи“ у српској средњовековној држави имали сличне карактеристике као особе означене истим појмом на подручју Западне Европе. Другачију улогу имали су у италијанским градовима. У њима су током XI века тим појмом означавани одбори који преузели управу над градским пословима.

Mobirise

Ђуро Тошић

СРЕДЊОВЈЕКОВНА ТУРОБНА СВАКОДНЕВНИЦА 

2012, isbn 978-86-7743-097-9, ћир, 130 стр.

Из Увода:

У овом нашем излагању поћи ћемо од помало необичног наслова дјела "Ob die Weiber Menschen seyn oder nicht" (Да ли су жене људи или нису) и још необичније полемике једног филогиног језуите (женољупца) и мизогиног бенедиктинца (женомрсца) да је: "Назив homo изведен од речи humo, што значи земља, па стога жена не може бити човек нити се тако звати, јер није настала од земље, већ од витог ребра", а на то да "жене (на рачун порођаја) желе да постану људи" чекао је већ "спреман одговор да и животиње рађају уз бол, па их то не чини људима". Додамо ли томе и ријечи забиљежене у једном српском зборнику из Хиландара половином XV вијека да "нема главе као што је глава змије, и нема зла као што је зло жене", онда "summa summarum" произлази да је "жена отровнија од сваке животиње, ђаволскија и пакоснија од самог ђавола."
Но, оставимо се сада ових, и њима сличних, вјерски и идеолошки оптерећених наглабања о "деструктивној" улози жене у цјелокупном развоју историје, а прихватимо одређених терминолошких специфичности у садржајној анализи друштвене свакодневнице. Ради се, уствари, о разликовању појмова пола и рода који су, упркос бројним скретањима пажње на себе, и данас добрим дијелом остали нејасни, те се, као такви, врло често употребљавају у литератури као синоними. Пратећи аналитички стварно значење тих базичних појмова пола и рода првенствено у радовима историчара који се баве тзв. "женским студијама", али и представника традиционалних друштвених наука, дијелимо мишљење оних аутора који сматрају да је "спол једноставна биолошка чињеница, док је род претежно социјална категорија састављена од друштвених чињеница које одређују улогу, статус и начин међусобног комуницирања припадника појединих полова унутар одређене друштвене заједнице у одређеном времену." Такво мишљење ће потврдити и сазнање да оновремена жена, засигурно, није могла утицати на промјену властитог пола, али је зато могла утицати, или, барем, покушати да утиче, на начин и организацију живота унутар рода као друштвене заједнице којој је припадала. У координатама посљедњег дијела ове реченице могуће је наћи мјеста и за маргинализацију појединца као историјске индивидуе, чији су нам узроци, релативно, добро познати: старост, болест и немогућност стицања средстава за живот, што је готово редовно "резултирало" доспијевањем на саму ивицу животне егзистенције. Етимолошки гледано, појам маргиналац потиче из придјева marginale као деривација ријечи margine која у средњем вијеку означава "крај", "руб", "ивицу", односно из латинског margo, што значи "на рубу", "на граници" или из латинског глагола marginare који у преводу гласи "окружити оградом". У поименичној номенклатури сачуваних средњовјековних извора у све присутнијој "пауперизацији" друштва предњаче сиромашни (pauperes), немоћни (infirmi), душевно болесни (furiosi mentecapti), губавци (leprosi peuperis christi) и други. Сви ти носиоци друштвене маргинализације, искључени из сваког пословног и јавног живота у граду, били су, без изузетка, жртве материјалних и биолошко-здравствених тешкоћа које су им биле и остале "највјернији пратиоци" на тешком и туробном животном путу. За човјека нема, ваљда, већег зла од сиромаштва прожетог болешћу и тјелесном немоћношћу, уз сазнање да му нема мјеста ни у некој од братовштина или самостана, премда је у њиховој непосредној близини провео највећи дио дотадашњег живота. Од свих тих "и од Бога и од људи остављених" најтеже је, ипак, било болеснима - попут губаваца - који су се морали до краја живота помирити са доживотном маргинализацијом која није познавала сталешке границе, већ је погађала све слојеве друштвене заједнице. Анализирајули се разлози настајања толиког броја скупина немоћних и сиромашних постаје јасно да је доспијевање на крајњу маргину живота било најчешће праћено распадом породице: па чему ли се онда могла надати остарјела и усамљена особа која је, лишена других средстава за живот, изгубила и егзистенцијалну подршку ове основне ћелије у друштву, само на корак удаљена од сиромаштва и болести, већ да се придружи оној бројној армији бескућника на улици. Отуда ваљда и оне силне "mensae pauperum" у којима су ови гладни и хљеба жељни људи, чекајући стрпљиво у реду испред самостана, добијали барем по један оброк дневно. Изопштене и потпуно "прецртане" у свакој врсти озбиљнијег посла и проститутке (meretrix, putana, curva) су - по оној народној "дан и комад" - тавориле на маргини јадне и суморне свакодневнице, живјећи од продаје властитог тијела. Попут проститутки, и вјештице (чаровница, вражарица, черница, striga) су се, вођене ђаволским духом, бавиле недозвољеним чаробњачким бајањем, враџбинама и чаролијом и тако, слично првим, доспијевале на "слијепи колосијек" историје. Зато смо се одлучили да законом недопуштено, а у пракси, ипак, толерисано, проституисање егземпларно прикажемо у лику и дјелу проститутке Богне, а деликвентно и на сваком кораку прогањано чаробњаштво осликамо у суморним и неразумним поступцима морално и ментално "посрнуле и унакажене" вјештице Мрне. Додамо ли томе и злослутно пировање "злих вампира", потпуно ће нам се пред очима отворити црна слика средњовјековне туробне свакодневнице.

Mobirise

Игор Стојић

ГРАЧАНИЦА - ЦРКВА И НЕКРОПОЛА КОД ВАЉЕВА 

2010, isbn 978-86-7743-086-3, ћир, 130 стр.

Р е з и м е
...

Почетком XVIII века, вероватно 1817. године црква бива обновљена и овом слоју сахрањивања одговарају гробови са надгробним плочама које носе натписе овог времена. Како је већ и напоменуто, црква бива још једном поново обновљена 1930. године и од тада функционише до данашњих дана.
Као што се из наведеног може видети, Грачаничку цркву кроз векове њеног постојања пратиле су многе невоље и разарања. Према досадашњим истраживањима утврђено је да се ради о цркви која свакако нада да се овако занимљив културни споменик ипак неће наћи под водом и тако са собом заувек однети драгоцене податке до којих би се могло доћи. Остаје још могућности да се подаци о овом комплексу допуне, самим тим и донесу закључци који ће расветлити истину о овом несвакидашњем храму.
Коначно наше градитељско наслеђе није толико богато да би се овакви споменици тек тако препустили уништењу.

Mobirise

Милош Јагодић

УРЕЂЕЊЕ ОСЛОБОЂЕНИХ ОБЛАСТИ СРБИЈЕ 1912-1914: правни оквир 

2010, isbn 978-86-7743-085-6, ћир, 121 стр.

Р е з и м е

Правни оквир уређења ослобођених предела био је условљен административним капацитетима Краљевине Србије и политичком вољом српске владе. Усвајањем Уредбе о уређењу ослобођених предела 27. децембра 1912, која је представљала незнатно измењен текст Привременог закона о уређењу ослобођених предела од 15. јануара 1878, установљени су једнобразни прописи за рад основних органа управне и судске цивилне власти на ослобођеној територији. Укидањем Врховне команде после демобилизације дошло је до формалног раздвајања цивилне од војне власти, па је стога била донета нова Уредба о уређењу ослобођених области 31. августа 1913. Основни циљ ових правних аката, као и рада цивилних власти до анексије, састојао се у обезбеђивању личне и имовинске сигурности грађана, реда и једнакости свих пред законом без обзира на верску и националну припадност. Тек након присаједињења нових крајева, извршеног Прогласом краља Петра 7. септембра 1913. на основу одговарајућих међународних уговора, почело се са постепеним ширим увођењем српског законодавства у живот за нове области. Српска влада је била на становишту да у новим крајевима не мора, не може и не треба одмах да буде заведен уставни поредак какав је важио у старим границама Краљевине. Стога је новим областима управљала влада без Скупштине; она је својим решењима уводила у живот поједине законе, па и делове Устава, и доносила посебне уредбе. Држала је да грађани нових крајева нису спремни да одмах прихвате сва права и обавезе који су проистицали из српског Устава, те да их за то ваља постепено припремити. У новим областима нису постојали органи општинске, среске и окружне самоуправе, грађанима није било дато бирачко право, били су лишени неких уставних права и слобода (слобода штампе, право слободе говора, окупљања, удруживања), уређење судова и порески систем су се разликовали од онога у старим границама, а поједини кривичноправни прописи су били строжи него што је прописивао Кривични законик. У осталим сегментима правног уређења, увођењем низа закона у живот нови крајеви су били изједначени са предратном Србијом. Посебне уредбе су доношене најчешће онда када постојећи закони нису одмах могли да буду примењени, или када нису сасвим одговарали тренутним приликама у Старој Србији. Изузетни режим је требало да траје шест година, колико је влада сматрала да ће бити потребно да се житељи ослобођених области навикну на живот у Србији и постану њени пуноправни грађани. Српска влада није стигла да изведе реформу агараних односа у новим областима и тако разреши кључни друштвени проблем тих крајева. Због избијања рата 1914. и стварања Краљевине СХС 1918, тек започети процес интеграције Старе Србије у Краљевину Србију остао је незавршен.

Mobirise

Петар В. Крестић

ПРВИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 1876. ГОДИНЕ У ДОПИСИМА ШАРЛА БЕТАНА 

2010, isbn 978-86-7743-082-5, ћир, 158 стр.

Р е з и м е

Грађа из времена Првог српско-турског рата (1876-1877), као уосталом и грађа из времена Велике источне кризе у целини, није превеликог обима. Добар део архивске документације пострадао је током Балканских ратова. Иако о овом раздобљу, које је заокупљало пажњу како зараћених страна тако и целокупне светске јавности, не постоји синтетичко дело, сачувана је разноврсна, додуше расута, изворна грађа. Када је о самом Првом српско-турском рату реч, о њему су писали како савременици, домаћи и страни учесници и сведоци ратних збивања, тако и дописници и извештачи из земље и иностранства, који су за собом оставили историјске и мемоарске списе, али и различите детаљне забелешке у бројним, пре свега ратним дневницима, као и у публицистичким радовима, зборницима архивске грађе, путописима, новинама, брошурама, споменицама, годишњацима, државним календарима, итд.
Српско-турски ратови представљали су предмет подробне анализе домаћих, пре свега војних историчара, док су европски и светски истраживачи овом питању посвећивали знатно мање пажње, тако да је оно дотицано углавном узгредно, а добијани резултати настали су највећим делом као нуспроизвод рада на некој од тема која је стицајем околности била у блиској вези са обрађиваном проблематиком.
Међу различитим поменутим изворима, својим квалитетом, занимљивошћу пружених информација и оцена издвајају се дописи које је о овим догађајима, као ратни извештач из Србије, током 1876. писао за швајцарски лист Journal de Geneve Шарл Бетан. Занимљиво је да су Бетанови дописи, иако писани за тако угледан женевски дневни лист, до сада били непознати у историографији.
Швајцарац, Женевљанин Шарл (Карло) Бетан (1836-1908) је од 1867. до 1883. живео и радио у Београду, најпре као секретар кнеза Михаила, а после његове погибије као секретар кнеза Милана, секретар за француски језик у Министарству спољних послова и секретар Председништва Министарског савета. Бетан је исказивао нескривене симпатије према кнезу Михаилу Обреновићу али и према српском народу у целини. Одлично је познавао ондашње прилике у Србији, а током трајања Првог српског-турског рата слао је поменутом женевском листу велики број дописа.
...
Своје ратне извештаје Бетан је започео 6. јула 1876. а завршио их је 17. новембра 1876. Основни мотив његовог редовног јављања у женевским новинама био је да покуша да спречи ширење вести различите провенијенције, махом бројних дезинформација или полуинформација о току ратних операција, које су колале по страној штампи и шириле се у европској јавности. Зато је он, устајући у одбрану српских државних и националних интереса, различитим поводима, а у више прилика, реаговао на злурадо писање страних извештача, и оповргавао вести које су они доносили својим читаоцима.

Mobirise

Есад Куртовић

РАДОСАЛИЋИ - ПРИМЈЕР "ЈЕДНОКРАТНИХ ПРЕЗИМЕНА" СРЕДЊЕГА ВИЈЕКА 

2009, isbn 978-86-7743-069-6, ћир, 161 стр.


Покушаји идентификације кретања појединих модернијих и савременијих презимена у генези и сродственим лозама кроз призму средњовјековних показатеља нису увијек адекватно утемељени. У дубровачком залеђу средњовјековно презиме траје само у оквиру једне генерације у сродственом низу и представља својеврсно "једнократно" а не трајно презиме. Недостају адекватни каталози који би омогућили свестранија полазишта за детаљнија истраживања кретања имена и презимена. Због тога је у потпуности отежано и идентификовање бројних ликова ријетко поменутих у изворима, нарочито оним епиграфског карактера. Та чињеница упозорава и да би се у потрази за родословним корјенима требало озбиљније и студиозније приближавати показатељима из средњега вијека и њиховим пратећим импликацијама. Прављење базе показатеља имена и презимена из средњега вијека, по примјеру полазишта у презимену Радосалић, отуда је добра претпоставка за њихово даљње истраживање у кретању према устаљеним, трајним презименима.

Mobirise

Ђуро Тошић

СРЕДЊОВЈЕКОВНА ХУМСКА ЖУПА ДАБАР

2005, isbn 86-7743-053-9, ћир, 141 стр.

from Summary 

It was noticed in the historical literature a long time ago that Dabar was often usual name of places and wider regions, for example: „from Dabar, part of Serbia“ (de Xadbra partium Sclavonie) - the medieval Zupa around Priboj on the Lim, with a seat of diocese of Dabar in the St. Nicholas monastery in Banja - and „from Dabar, part of Bosnia (de Dabar partium Bosne)“, from Dabar, kingdom of Bosnia „(de Dabar Regni Bossina)“ and „from Dabar, region of Sandaljevo“ (de Isadbra contrato Sandalis) - certainly the `upa in Hum land that is coincided, to a great extant, with today's field of Dabar.
The first mention of Dabar as one of nine `upas in the land of Hum is met in the middle of XII century in the Chronicle of the Priest of Dioclea. Observing from the history-geographical view, it was situated between the `upa of Hum, Popovo in southwest and Dubrava in west, while from north it was closed by „Trusina near Dabar“ (Drussina prope Dabar) and by Nevesinje, the `upa that was then in the structure of Podgorje, and eastern border was coincided with western border of Fatnica, the `upa of Travunija, which included deep and flat valley on the
north - eastern part of Rudina. After this survey of its situation, between mentioned `upas of Podgorje, Travunija and Hum, the borders of Dabar, the medieval `upa that included the same named field of Dabar with the settlements at the edges of the same field, are gradually represented. The most southern border began under north slopes of mountain Siznica, going towards northwest, it circled mountain Kubaš in a large bend and appeared under the famous village of Dabar, Prisedolj. Below Prisedolj, the western border of the `upa continued to north and, near Podgred and Osoj of Dabar, came to a hill above Potkom. From there the northern border of the Zupa came gently down along the villages of Dabar: Ljuti Do, Kljecnjak, Trebesin and Dragljevo and, along Hatelj, reached Suni}e. There it was replaced by eastern border that was near Vrijeka and Bijeljani villages, as well as between Prisoje from the side of Dabar and Divina from the side of Fatnica, came down into Plani. From Plani the border suddenly turned to the left striking the village Kuti, and then, under Ostrvice and Novcic emerged near the famous village of Fatnica, Vranjska, circling, it from northern side and coming down the lowest slopes of Sitnica mountain, where from we started to follow the south border of the Zupa Dabar.

Mobirise

Drag & Drop Website Builder